Поука светог старца Силуана "Држи свој ум у аду и не очајавај" изражава један од најдубљих аспеката духовне философије нашег живота.
Темељ ове поуке јесте тајна смирења, јер смирење је савршено познање сопствене немоћи уз савршено познање Божије свемоћи (управо као што је гордост савршено одсуство познања сопствене слабости уз одсуство свести о Богу и његовој свемоћи).
Ми као људи живимо највећим делом у нереалном познању стварности и самих себе.
Нити познајемо нити смо спремни да познамо своје слабости, а с друге стране наша вера је слаба па често заборављамо свемоћ Божију, па чак се понашамо често као да Бог не постоји. Зато је наше духовно стање већином стање оболелости.
Дубоко патимо у свету јер не можемо разумети како нам се догађају разне тешке ствари у животу, док истоврмено немамо снаге ни воље да завапимо Богу и поверујемо да он може разрешити све наше тешкоће.
Наша пажња је расејана, а воља раслабљена до потпуне духовне парализе.
Зато је основа аскетског пута сваког хришћанина јестествено познање своје слабости и немоћи, што није ништа друго до пут покајања. Кажем јестествено, јер сви смо формално увек спремни да кажемо да смо слаби и грешни, али мали број људи то суштински осећа и доживљава.
Напомињем, овде није реч само о личној грешности, већ пре свега о јестественом познању пале човекове природе коју ми људи, будући једносушни, делимо и у њој саучествујемо. Најважније на путу смирења и самим тим познања Божије љубави јесте да кроз лично покајање пониремо у познање огреховљене људске природе. Напредујући у том познању, слабости и сагрешења других више не доживљавамо као пад некога другог који је потпуно независан од нас, већ као сопствени пад. Отуда, што више напредујемо у овом познању, све мање осуђујемо и мрзимо, а све више саосећамо и састрадавамо.
Први човек је створен као колективна личност и наш пут повратка Богу управо јесте урастање у колективну личност Христа, новог Адама.
Аутономно поимање личног идентитета, односно поимање себе као индивидуе последица је човековог пада и док год пребивамо у палом и огреховљеном стању, себе и све око нас посматрамо кроз призму сопствене индивидуе, себично и парцијално.
Почетак духовног исцелења, односно оцелотворења, јесте пут на коме себе и васцели људски род, па и целу створену природу, доживљавамо као део колективне личности Адамове у којој и сами саучествујемо по природи.
У том познању други није није наш супарник и непријатељ, већ састрадалник, јер сви проживљавамо последице егзистенцијалног губитка заједнице са Богом. Кроз Христа као Новог Адама, крштењем, а потом и кроз све остале свете тајне исцељујемо се од таквог стања и урастамо у Њега као колективну личност.
Другим речима, у Цркви, као историјској манифестацији Христове Личности након Васкрсења и Вазнсења, живимо у новој реалности у којој ћемо потпуније заживети и вечно постојати тек у есхатолошком Царству Божијем.
У практичном смислу, познање палости људске природе уводи нас у метафизички ад јер се суочавамо са ништавилом и смрћу који су последица човековог пада. У том аду никаква људска сила није у стању да нас избави и врати нам живот.
Као што је старац Силуан често говорио, ми плачемо Адамовим плачем за изгубљеним рајем, односно заједницом коју смо имали у Богу. Међутим, то пребивање у аду, односно дубоком познању човековог пада, блажи интензивна радост која долази од новог Адама,
Христа у чије име смо крштени и избављени од власти смрти и ништавила. Иако још носимо ране греховне пребивајући у смртном и пропадљивом телу, ми већ овде и сада у том аду полупостојања осећамо силину новог живота који долази једино кроз Христа који је сам пут, истина и живот, тако да наша туга и бол постају истовремено преизобилна радост и утеха. Пребивамо у аду, али истовремено осећамо утеху и радост.
Зато је пут духовног силаска у ад кроз познање пале људске природе истовремено и закорак у вечну радост будућег Царства које нам не да да паднемо у очајање и које нашу тугу блажи све интензивнијом надом.
Архимандрит Сава Јањић
