И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5).
Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар гријех.
Да не треба да гријешимо? Зашто, које су последице гријеха?
Гријех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умријети, јер је већ мртав. Он ништа не осјећа, мртав човјек је мртав, и то не мало или много мртав.
Када је срце мртво, када је човјек мртав, он ништа не осјећа: не осјећа последице гријеха. Гријеши и често покушава да се наслади својим гријехом. Сматра да је то природно и говори:
— Шта се то страшно десило? Какве има везе?
Он ништа не осјећа и ништа не разумије. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да гријеши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осјећа.
Да би душа осјећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осјетити, рећи ће да га боли.
Зато што жив осјећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човјек неће престати да буде жив и осјећа бол.
Ко је жив (тјелесно), може имати у себи мноштво гријехова, његова душа је још увек жива.
Он, наравно, схвата последицу гријеха, схвата да је гријех отров који пријети да га убије.
Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености гријеховним отровом.
Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човјеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лијек.
Хтио, не хтио упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са гријехом који нас успављује и умртвљује.
Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овдје каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва гријехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6).
Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве
Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, гдје су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно мјесто које се назива мртвачница и где леже тијела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји љекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Љекар Христос овдје васрксава мртве, а доказ смо сви ми.
Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видјети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“
Видиш да долази човјек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелијепог, нешто што посједују лепи људи, пуни добрих намјера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог вјетра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човјека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човјек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“
То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На примјер, болестан човјек је оздравио, болестан човјек се исцијелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувијек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увијек жива пред Богом.
Један од великих проблема наше епохе, посебно примјетан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осјећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје.
Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто?
— Мрзи ме!
— Али, дијете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања!
— Немам жељу, не видим разлог да идем.
— А шта је са оцем који ти шаље новац?
Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар.
То су савремени старци који су живјели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, посједовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи.
У исто вријеме гледаш младе људе, изнурене, исцијеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања...
Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човјека. Али чињеница је та да човјек, колико год била мртва његова душа, и даље није сасвим умро. Док је тјелесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човјеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва умјетност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човјек открије сам или уз нечију помоћ.
Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свијећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овдје. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човјеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човјек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац:
—Да, дијете моје, сваки човјек-то је човјек, а не демон. Колико год да је лош, он је човјек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио.
Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човјек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човјек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту.
Често чујемо да је неки човјек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповједам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“
Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио:
— Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио…
Управник је као човјек пожелио да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човјек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али и даље образ. Човјек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човјек није демон.
Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човјеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо.
Много тога не знамо, и не смијемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успио да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспјешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именом чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа.
Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју
Видите да човјек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божију и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убиједи да „шта год радио, нема ти спасења! Не мијењаш се, не ослобађаш се, не идеш напријед, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав.
Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човјек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тијело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тијело Цркве и хранимо се Тијелом и Крвљу Христовим.
Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Тијелу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту.
