Достојевски је велики писац. Зато што је љековит, зато што нам брзо даје да видимо не само најдубље поноре и највеће висине човјековог стања, него зато што често руши наше идоле у нама самима, наша сујевјерја за која нисмо можда ни свјесни да их имамо.
Сјећам се мог првог читања „Браће Карамазова“. На мене нису утисак оставиле само велике приче („Легенда о Великом инквизитору“), него, можда још више, „детаљи“ Достојевског.
Тако седма књига почиње великом разликом између Аљошиног очекивања прослављања Старца Зосиме и чињеницом да Старац, послије упокојења, почиње да заудара. Ствар је додатно појачана тријумфалним уласком оца Терапонта, лика који као да је универзално осликани мрачњак каквих, на жалост, има свугдје гдје има и истинских Стараца. Терапонт ликује зато што Зосима почиње да трули, зато што на Зосими почињу да се осјете закони човјекове природе послије пада. Терапонт је мрачан, демонимологијом оптерећен човјек.
Његов наступ, сам по себи, казује шта стоји у основи много којег мрачњаштва: опсједнутост собом, својим моћима (Терапонт улази у просторију са ријечима „изгонећи изгоним“), али и завист (Терапонт не крије да „нема правде“ у чињеници да су Зосиму вољели као духовника и да ће га сахранити опијелом јеромонаха, док то са њим није случај). У сваком случају, Терапонт набраја наводне Зосимине гријехе, међу којима је, урезало ми се у сјећање, био и гријех „давања лијекова“ тј упућивања својих духовних чада не само на молитву него – види, молим те, „безобразлука!“ – и на лијекове и љекаре!
Достојевски нам је испричао класичну причу о човјеку који је схватио Бога као аутомат. Чак је и Аљоша помало такав (можда зато што смо сви помало такви). Сви очекују да ће Зосима да просија нетрулежношћу. И сви су помало разочарани што се то није десило.
Терапонт је „адвокат“ тога става – он налази и зашто се то није десило. Међутим, два сљедећа поглавља („Главица лука“ и погтово „Кана Галилејска“) дају нам истински одговор: Старац Зосима, у сновиђењу Аљошином, већ је у присуству Божијем. И то не у прослављеном Царству, него ту, у животу, на једној свадби, у свакодневици. Светост није нетрулежност, него је Близина Божија – светост. Бог није аутомат.
Он не даје светост и нетрулежност као ЈНА пензију.Не можемо се позвати на своје или туђе „заслуге“ пред њим. Можемо само на љубав. Јер Он, у премудрости, одређује ко ће бити прослављен и нетрулежношћу, а ко не. Али нетрулежност је знак, а не садржај светитељског пребивања са Богом.
Међутим, није случајно да је менталитет који Бога схвата као аутомат за испуњавање жеља, некакав животни џу-бокс, замјерао Старцу Зосими то да је „слао код љекара“. Данас један такав менталитет није толико чест, као у Русији 19.вијека. али, на жалост, постоји.
Нисам се једном сусретао са таквим „духовницима“ који вјерују да је сам одлазак код љекара некав знак малодушности и маловјерја.
Светитељи нису аспирини
На жалост, они нису једини.
Народ тражи лијека у невољи, а како нам је здравствени систем у тешком стању (као, уосталом, и цијело друштво), неријетко народ тражи лијека код љекара, код свештеника и врачара (било заједно, било неким другим редослиједом).
И док одлазак код врачара можемо одмах да одбацимо као било какво рјешење (штавише, духовно и материјално стање болесника се увијек погорша послије тих одлазака), свештеник и љекар су најчешће они којима се људи обраћају. Међутим, први хаос настаје када свештеници почињу да се понашају као фармацеути.
Преплављени смо разним „понудама“ у којима се људима којима је потребна вјера, нуде молитве за „посебне потребе“, па се тако одређени „светитељи“ „специјализују“ за рак, за бубреге, „за женске болести“ итд. Тај тужни и комерцијални приступ комбинује сујевјерје, јад, тугу, незнавеност, а помало (или мало више) је понижавајући према самим светитељима који постају нека небеска варијанта „онколога“, „уролога“, „гинеколога“, а њихове мошти некаква копија „аспирина“, „бромазепана“ или цитостатика.
Знам да ће многи који буду читали овај текст стати овдје и просто, без размишљања закључити да сам против било каквог читања молитава за здравље, Да се одмах разумијемо: нетачно, и у тексту и у пракси. Досад сам увијек са болом у срцу читао тзв „врачевске“ (тачније „љекарске“, „исјцелитељске“ молитве) и то ћу увијек радити са максималним усрђем. Оно против чега јесам јесу двије ствари:
а) негирање традиционалне медицине
б) стварање привида о Богу и његовим светитељима као аутоматима за излјечење
Дакле, да буде јасан темљни став: Црква се моли, али Црква је одувијек, као и данас упућивала на љекаре као на оне које не смијемо заобићи на путу исјељења! Наглашавам: не смијемо их заобићи! Човјек је биће које не припада самоме себи, него је, по учењу Апостола Павла, његово тијело и биће „храм Духа Светога“. Зато је наша дужност да, кад год имамо реалну медицинску потребу, најприје са повјерењем одемо код љекара. Штавише, Црква има читаву заједницу Љекара Светитеља – од Светог Апостола Луке, преко „бесребреника“ Козме и Дамјана, Кира и Јована, Пантелејмона и Јермолаја и других.
Дакле, Црква никад и баш никад није рекла: „не идите код љекара!“ него је љекаре који су вољели људе љубављу Христовом прихватала као светитеље. Они су својом медицином, у љубави према људима оствареном освојили Царство Божије.
Иштите најприје Царство Божије и све остало даће Вам се
Све њих и спомињемо у поменутим молитвама за здравље па је, мислим, апсурдно тврдити да љекари не помажу а молити се – Светим Љекарима! Међутим, са овим је повезан још један проблем на коме наше свештенство, на жалост, мало ради.
Наш човјек дође у Цркву данас баш као у апотеку: по лијек, али се не би превише здржавао ту. Међутим, Црква не лијечи тиме што има него тиме што јесте. То значи да није довољно послије литургије „прочитати молитве“ него да је наше једино право излијечење – УНУТАР ЦРКВЕ, тачније УНУТАР ЛИТУРГИЈЕ. Сва лијечења су битна, али сва лијечења су залјечења. Ми на крају, ипак, умиремо.
Црква је то не да нам само помогне да се залијечимо него да се излијечимо од смрти. Није случајно да је светитељ који је врло рано (1.вијек послије Христа), Свети Игњатије Богоносац говорио о Цркви – уједно онај који је говорио о ПРИЧЕШЋУ као „лијеку бесмртности“. Притом, он није мислио на једно друго погрешно схаватње често данас – оно да се причешћујемо „ради здравља“ и „напретка“.
Не, Св. Игњатије говори управо супротно: „када се ми Хришћани окупљамо заједно на Литургију руше се везе сатанске“. Дакле Литургија, скуп људи, сабор, догађај јесте онај који нас лијечи од смрти. То је зато што је једино што нас лијечи од смрти – Царство Божије које тек треба да дође. У Царству Божијем ћемо се, ако Бог да, сабрати заједно око Христа. То сабрање око Христа ће побједити смрт. Дакле, и наше сабирање овдје и сада је оно које нам даје да ћемо моћи побједити смрт. Друго лијека нема. Свако мора да умре своју смрт. А на свакоме је хоће ли васкрсење мртвих дочекати са љубављу као лијеком или са мржњом као отровом у себи.
То је врло битно из два разлога: као свештеници, дужни смо људе упућивати на суштину хришћанске вјере, а не на споредне путеве. Као друго: ми не располажемо Богом. Причати човјеку да се моли ту и ту, да дадне прилог ту и ту, да, ето, баш тада и тада треба да дође у Цркву и биће све у реду – то подразумијева преузимање одговорности за исход наших ријечи. А шта ако не дође до исцјељења? Ко смо ми да располажемо Богом и гарантујемо нешто у име Божије? Да ли смо спремни да се суочимо са посљедицама таквог понашања? Зато је потребно да људе упутимо у суштину, а не да изигравамо приучене љекаре или фармацеуте.
Свештеник и психијатар, психијатар и свештеник
Ипак, ствари су у пракси понешто једноставније када су у питању физиолошке болести. Са психичким болестима је много теже, самим тим што се одређена душевна стања различито манифестују, а психијатрија и теологија, уз изузетак неколико људи који су се трудили да направе спону (В. Јеротић, Ј. Влахос, Н. Лудовикос) и даље намју навику да сарађују.
Занимљиво је да, рецимо. Скот Пек у „Људима лажи“ отворено прича да су поједини наизглед „психијатријски“ случајеви заправо прави случајеви онога што су у новозавјетном језику описује као „ђавоиманост“. Психијатријска помоћ није помагала без духовне компоненте (према његовом увиду – без љубави заједнице. Једино што, према С. Пеку, демон не може да схвати јесте љубав. Љубав је лијек).
Међутим, много чешћи случај јесте онај да прави психијатријски случај годинама се третира искључиво као „духовни“, а свештеник глуми психоаналитичара. То је оно што Старац Зосима није желио да буде.
Сваком болеснику смо дужни да помогнемо, као свештеници и љекари. Али то не значи да смо у могућности да сваком човјеку помогнемо само тако што ћемо годинама слушати сате његових доживљаја и исповјести уколико је у питању, рецимо, схизофренија за коју, ипак, постоје добри медикаменти. Управо као што је Скот Пек имао искуство психијатра који каже да је за посједнутост потребна и духовна помоћ, мислим да смо дужни да увидимо да је за много који психијатријски случај потребна и стручна љекарска помоћ. Јер, истинско излјечење, лијечење за вјечност, учешће у Цркви, свеједно остаје потребно.
Све што се дешава у Цркви – дешава се у сарадњи Бога и човјека. Сваки истински љекар брзо упозна границе медицине. Сваки истински и непретенциозан свештеник убрзо схвати колико је мали у својом молитви, како нестаје док се моли за друге људе, свакоме од нас је познато искуство када нам се срце цијепа у жељи да помогнемо човјеку. Па. Опет: Бог и даље није аутомат за испуњавање наших жеља, чак ни када нам се срце цијепа. Ја живим у згради грађеној за професоре Медицинског и Богословског факултета у Фочи. Све моје комшије су, практично љекари, осим о. Ненада. Драг су ми свијет. Небројено пута су ми помогли, али знам колико су ми пута рекли: ми смо учинили све, реци и ти, молим те, понеку молитву за... Знамо, добро знамо, да човјек може учинити све, али не може располагати Богом.
Али Бог није ту да бисмо њиме располагали. Ма колико покушавали – живот је тајна. Ми једино знамо коначно рјешење те тајне – а то је Свеопште Васкрсење и гледање у Лице Богочовјеку. А и тада, у близини Божијој, почиње тајна свих тајни – тајна бескрајне љубави, јединог истинског здравља...
Фоча, 13.10.2016.
Извор : Facebook
