Управо је зато питање којим смо започели ову нашу бесједу тако мучно и тешко.
И одговор на њега је, наравно, само један. Да, вјера јесте дар Божији, и тај дар је дат свакоме, као што каже дивна црквена молитва о „свјетлости Христовој која просвећује сваког човека који долази у свијет“(1),
Цијело Јеванђеље прожето је том посебном аритметиком, према којој Пастир добри оставља деведесет девет оваца да спасе једну залуталу.
Цијело Јеванђеље зрачи љубављу према грешнику, према палом човјеку чији пут је пут пропасти.
Не поставља се, дакле, питање коме јесте а коме није дат дар вјере, јер дат је свима, него због чега га не прихватају сви, због чега су вјерници у свијету увјек мало стадо (Лк 12, 32), због чега се и сам Христос са горчином пита: Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18, 8).
У потрази за одговором било би, можда, најбоље поћи од невероватно дубоких ријечи Достојевског: „Свако је свима за све крив“ (2 ). Крив је – наставићемо – прије свега, наравно, за то скривање или отворено порицање Божијег дара које милионе људи чини безнадежно слијепима и глувима за вјеру.
Није случајно што се у Јеванђељу тако често говори о дјеци.
За њих се каже: Који не прими Царство Божије као дијете неће ући у њега (Лк 18, 17). Шта то значи?
То значи да је дјетету својствено да сам живот доживљава као један рај, да је у његовој перцепцији све цјеловито, све радосно, све у најдубљем смислу ријечи вјера, још нераздвојена од живота,несупротстављена животу.
Она се испољава као безусловно поверење које одасвуд очекује само љубав.
И сви ми знамо како та цјеловитост када изађемо из детињства пада, како у живот улази искуство зла, подијељености, страдања.
И управо тада, у том одлучујућем тренутку људског живота почиње страшна битка за душу, чији је исход или очување или губитак овог првобитног искуства као дара са висине.
Управо тада у једном тренутку све виси о концу, и једна једина ријеч, као и њен изостанак, може бити од пресудног значаја.
Али, ето, ма како то страшно било, човјек се опет и опет увјерава да искуство зла, тачније само зло, увијек долази од других људи.
Живот оних који нас окружују одређујемо ми, и у злу и у добру, својим сопственим ријечима и дјелима, целим својим животом.
Као што се вјера у човеку рађа из вјере другога, тако се и безвјерје рађа из туђег лицемјерја и лажи, из тријумфа зла и гријеха свуда унаоколо.
Свет у злу лежи (1Јн 5, 19). Али ко га је погрузио у то зло?
Ако у самим вјерницима често не живи дар вјере (или, боље рећи, ако они не живе њиме), ако вјерници говоре о љубави и праведности а настављају да мрзе, ако позивају на узвишено а потпуно се предају земаљском, колико ли је онда онима који их посматрају бескрајно тешко да стекну вјеру!
Отуд сумња која разједа душу, отуд застрашујуће искуство живота без љубави, без радости, отуд у срцу мрачни огањ порицања, мржње према узвишеном, отуд у човјеку готово несвјесна жеља да сруши своју унутарњу светињу.
Прије сам наводио ријечи апостола Павла да Бога нико од људи не видје нити може видјети (1Тим 6, 16).
Али Бог нам се јавља кроз човјека који је његова икона.
Видјели смо га, познајемо га у Христу, али можемо га видјети и у сваком човјеку, слично као што нам се кроз сваког човјека може указати демонско одбацивање Бога и сва тама сатанске мржње према свијету Божијем.
„Ја не вјерујем у Бога“, говори невјерник, „зато што око себе видим сувише зла, патње и бесмисла. Да Бога има, он то не би дозволио“. „Ја вјерујем у Бога“, говори вјерник, „зато што сам усред зла, патње и бесмисла доживио моћ, радост и истину вјере“.
Један исти свијет, једно исто знање о свијету, па опет два сасвим супротна искуства!
Не, не лишава Бог никога свог дара, своје љубави и изабрања, међутим, све је то сувише често заклоњено завјесом зла која се надвија над свијетом и помрачује човјека.
Али онда се неизбјежно поставља питање: а одакле то зло?
И због чега тако често побједу односи управо оно, а не свемоћни, сведобри, свељубећи Бог?
Због чега добро, започињући борбу против зла, веома често прибјегава његовим методама, тако да се и оно само постепено претвара у зло?
О томе у следећој бесједи.
Искуство вјере – је ли оно моје?
Данас можемо да подвучемо црту испод наших размишљања о најважнијој и најтајанственијој од свих људских тврдњи: „Ја вјерујем у Бога“.
У овој тврдњи смо распознали, осјетили макар и нејасно, такорећи „додиром душе“, један дар са висине.
Ја не долазим толико до вјере свјесним, дедуктивним, разумским путем колико је налазим у себи, налазим са дивљењем, радошћу и захвалношћу, налазим као присуство, тајанствено али јасно присуство Онога који је цио мир и радост, тишина и свјетлост.
То присуство не може потицати од било чега у мени, јер нити у мени нити у свијету који ме окружује нема такве радости, такве свјетлости, такве тишине.
Одакле је, онда, оно?
И ја изговарам ријеч која све то изражава и именује и која, када се истргне из тог искуства, из вјеродостојности тог присуства, губи сваки смисао.
Изговарам ријеч „Бог“, коју не бих могао изговорити када не бих имао то искуство.
Па опет, изговарајући је, ја то искуство, тај осјећај присуства ослобађам од субјективности, мимоходности, расплинутости.
Ја одређујем садржај тог искуства и самим тим га прихватам као дар, дар на који се одазивам покретом цијелог свог бића. „Ја верујем у Бога!“
И испоставља се да вјера коју сам пронашао у дубини своје душе није само моје лично, неизрециво искуство, него и нешто што ме на један нови начин повезује са људима, са животом, са свијетом, што постаје ослобођење од усамљености на коју су у мањој или већој мјери осуђени сви људи.
Јер ако је пронаћи вјеру у својој души радост, онда није ништа мања радост када исту ту вјеру, исто то искуство пронађем у другима.
И то не само у људима који ме окружују сада, него и у онима од којих ме раздвајају вјекови и вјекови.
Ево, отварам књигу која је написана више од хиљаду година прије наше ере, у свијету који је тако мало личио на наш свијет, и читам:
Господе, испробао си ме, и познао си ме; ти си познао сједање моје и устајање моје; ти си разумио помисли моје издалека; стазу моју и мјеру моју испитао си, и све путеве моје предвидио си. Јер нема ријечи преварне на језику моме.
Ево, Господе, ти си познао све, и последње и прво; ти си ме саздао и ставио си на мене руку твоју: чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему.
Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога гдје ћу побјећи?
Ако узиђем на небо, ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука твоја водити, и прихватиће ме десница твоја.
И рекох: еда ли ће ме тама погазити, и ноћ бити свијетло у уживању моме? Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просвјетлити се; као што је тама њена, тако је и свјетлост њена.
Јер си ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје.
Исповједаћу и славити те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дјела твоја, и душа моја зна то веома. (...) А мени су веома цијењени пријатељи твоји, Боже, веома се укријепише почеци њихови.
Избројаћу их, и већма од пијеска умножиће се; устадох и још сам са тобом. (...) Испробај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај стазе моје.
И види има ли пут безакоња у мени, и води ме путем вечним (Пс 138, 1–14, 17–18, 23–24).
Ово је 138. псалам, који је, понављам, написан прије три хиљаде година.
А ја читам, дивим се и радујем се: Господе, па све је то управо оно што ја осЈећам и доживљавам!
То је моје искуство, то је речено о мени, у моје име!
Чак и тај дјетињасти, неспретни језик који покушава да изрази оно што је изнад ријечи, и он је мој.
А то значи да је вјера живјела и да живи вијековима, то значи да су милиони људи осјетили ово исто.
И испуњава се срце радошћу, када се од изобиља вјере изливају ове чудесне ријечи: Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просвјетлити се; као што је тама њена, тако је и свјетлост њена.
И у тој свјетлости ја на један нови начин видим свијет.
Упркос свој његовој тами, он је за мене освјетљен првобитном свјетлошћу.
Уистину, чудесна су дјела твоја, и душа моја зна то!
За псалмопојцем понављам: Исповједаћу и славити те, јер си ме страшно удивио, и на нови начин упознајем себе, грешног, слабог, поробљеног, јер ми се даје тајни орган унутарњег знања да схватим оно што је узвишено, дивно и славно, да пожелим узвишено знање и узвишен живот, да увидим разлику између пута трулежи и пута вјечности.
И још нешто открива ми та вјера: да све на свијету објављује Бога, да све сија њиме – лучезарно.
Јутро али и ноћни сумрак, срећа али и патња, радост али и туга.
А што има тако много оних који то не виде, који не осјећају да је ноћ живота свјетла као и дан, то је само зато што смо ја и слични мени сувише слаби свједоци вјере, само зато што од најранијег дјетињства човјека окружујемо лажима, што га умјесто да трага за дубином наводимо да јури за ситном овоземаљском срећом, што га везујемо за узалудне ствари и таштину.
Зато у човјеку одумире тежња ка свјетлости и љубави, и његов свијет испуњава љепљива тама скепсе и невјерице, једа и мржње.
Али ни у тој тами, ни у том страшном паду Бог нас не оставља.
И моје беспомоћне ријечи о вјери биле би празне када на крају не бих исповједио вјеру не само у Бога, него и у оног јединог Човјека којим је Бог дошао у свијет, а у свијету сваком човјеку, да га спасе и препороди.
Ја вјерујем у Бога, али Бог се у пуноћи радости посједовања открива у Христу.
Бога нико није видио никад, говори апостол Јован Богослов, и одмах додаје: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн 1, 18).
И извјештава нас да су његове ријечи свједочанство о ономе што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Ријечи живота (1Јн 1,1).
О њему, о тој Ријечи живота биће наша наредна бесједа.
Једино име
На крају наших размишљања о вјери дошли смо до имена које је за нас, хришћане, уједно садржај и извор вјере.
Дошли смо до имена Христовог.
Довољно је споменути га, и срце се наше сваки пут изнова испуњава усхићењем.
А можда тим усхићењем све и почиње.
Безмало два миленијума дијеле нас од догађаја описаних у Јеванђељу.
За то вријеме у свијету се догодио велики број огромних промјена, смијенили су се толики јунаци, остављајући за собом и лијепо сјећање и страшне легенде, да је лик Христов, који је забиљежен у једној од најкраћих књига, рекло би се, морао изблиједјети, удаљити се од нас.
Јер то је лик онога о коме, у суштини, знамо неупоредиво мање тога него о Наполеону, Лењину или Ајнштајну, чије су биографије детаљно изложене у хиљадама књига, а свака ријеч пажљиво проанализирана.
Па ипак, тај лик није нимало изблиједио, јер за оне који вјерују у Христа његов лик је жив, јер љубав према њему, заједница са њим јесте смисао њиховог живота.
Ми читамо Јеванђеље и опет понављамо риечи оних које су фарисеји послали Христу да против њега изнађу било какву оптужбу: Никада човјек није тако говорио као овај човјек (Јн 7, 46). И до дана данашњег ми осјећамо истинитост, апсолутну истинитост ових ријечи.
Заиста, никада човјек није говорио као овај Човјек.
Нико на свијету није изговорио ријечи испуњене таквом истином и истовремено таквом љубављу, таквим смирењем.
А када их ослушкујемо, ми полазимо од тога да вјерујемо Христу, јер у оно што он говори ми не можемо да не вјерујемо, ми не можемо другачије осим да његове ријечи прихватимо свим срцем.
А повјеровавши му, ми долазимо до вјере у њега.
Пут од вјеровања њему до вјере у њега може се описати овако: ми најприје осјећамо – и опет свом дубином свог бића – да тај Човјек није могао лагати.
Ако су његове ријечи лаж, онда је све на свијету лаж, све је тама и бесмисао.
И када он говори да је послан ради спасења људског, да ће онај ко повјерује у њега пронаћи радост коју му нико неће моћи одузети, ми прихватамо те ријечи и вјерујемо у Христа.
Ту вјеру потврђује тако велика радост и тако дубоки мир који се у нас усељава да нам други докази више нису потребни.
Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама (Јн 14, 18); Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека (Мт 28, 20).
схићено је срце тим присуством, и са сваким од нас догађа се исто што и са невјерним Томом, који је најприје тражио доказе, да би затим ускликнуо:
Господ мој и Бог мој! (Јн 20,28).
Не, предмет наше вјере није апстрактно божанство које безбожници негирају, не састоји се она у томе, него у Богу ког нам је објавио Христос.
И нису чуда, моћ и власт то чиме нас он привлачи, него љубав, добро и љепота коју излива његов лик.
Заиста, никада човјек није тако говорио као овај човјек !
Све се у свијету мијења и заборавља, све пролази, али Христос остаје онакав какав је одувјек био, он је и даље предмет такве љубави, такве вјере и вјерности да милиони људи радије бирају смрт и страдања него да се одрекну њега.
Штавише, они у самим страдањима виде могућност да узму учешћа у Христовим страдањима, а у смрти залог да ће бити са њим.
Шта се на земљи може упоредити са том љубављу, са том вером и вјерношћу?
Целу те је, земљо родна,
Цар Небески с лицем роба
благословом походио.(4)
Тјутчев је ове стихове написао о Русији, али ми их можемо читати као да се односе на цијелу земљу и на све епохе.
Јер то Христово похођење, то његово присуство међу нама и данас је исто тако очигледно као и прије двије хиљаде година у Галилеји.
И зато наше бесједе о вјери можемо завршити на следећи начин.
Када кажем: „Ја вјерујем у Бога“, ја тада пред собом видим лик Христов.
Његов поглед као да је уперен само у мене.
Ја умом знам да се он даје свакоме, али притом осјећам позив који је упућен баш мени, љубав која је усмјерена управо ка мени, и као да чујем ријечи:
„Ја сам теби дошао и ради тебе предајем цијелог себе. Ја те волим и желим вјечну заједницу с тобом“.
И у оним тренуцима када то искуство у мени заглушује таштина овога живота ја му свеједно одговарам љубављу, и нису ми потребни ни докази ни тумачења.
Ја цјелим бићем знам да он на сличан начин куца на врата сваког срца, и желим свакоме да кажем: „Загледај се у њега, ослушни добро његове ријечи, јер никада човјек није говорио тако као овај Човјек, и наступиће за тебе тај јединствени сусрет, чија се дубина и радост не могу упоредити ни са чим на свијету.
Почеће нови живот, засијаће нова свјетлост.
И ма колико ми падали, ма колико пута их проневјерили на свом животном путу, ту радост нам нико неће одузети“.
Ето то је, у суштини, садржај наше вјере, али и њен извор.
Наша вјера почиње Христом, рађа се из сусрета са њим, и Христом се завршава.
Она често као да умире у нама, ми заборављамо на њу, предајемо се таштини овога живота, али онда нам у руке поново доспјева иста она невелика књижица, и опет је пред унутарњим погледом исти онај лик, опет Неко стоји на вратима срца и куца.
Како је важно, како је усред животног метежа бескрајно важно препознати то куцање!
напомене:
1) „Христе, Светлости истинита, који просвећујеш и
освећујеш сваког човека који долази у свет...“ – молитва
првог часа.
2) „И још да ти кажем, мајко, да је сваки од нас свима крив“.
Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови (Братья Карамазо-
вы, 1879–1880), део 2, књига 6, глава 2 (Фјодор Михајлович
Достојевски, Браћа Карамазови, превео Јован Максимовић,
Београд: Новости, 2006, стр. 301).
3) Претходно објављено као: „О вере, 5“, Прот. А. Шмеман,
Проповеди и беседы, Москва: Паломник, 2000, стр. 19–21. 4
4) Из песме Фјодора Тјутчева Эти бедные селенья... (1855).
-
Са руског превели Иван и Јелена Недић
Извор : Поуке.орг
