У петак 9. августа, 2019. године на празник Светог Великомученика Пантелејмона и Светог Климента охридског, свештенство Саборног храма Христовог Васкрсења одслужило је заупокојену Литургију и помен новопредстављеном проф. др Предрагу Пеђи Ристићу једном од највећих српских архитекти.
Литургијом је началствовао протојереј Предраг Шћепановић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор и старјешина Саборног храма - Драган Митровић, као и протојереји Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић.
Након заамвоне молитве, свештенство Саборног храма је одслужило и помен новопредстављеном архитекти Предрагу Ристићу, а након одслуженог помена свима сабранима обратио се протојереј Предраг Шћепановић чије пастирско слово преносимо у цјелости:
,,У име Оца и Сина и Светога Духа, високопречасни оче Драгане, који си други архитекта овога Светога Храма, часни оци, оде монах спрске и православне архитектуре - Предраг Пеђа Ристић звани Пеђа Исус.
Требало би бити један Иво Андрић да се дивимо луковима мостова које је он описао у својим знаменитим дјелима, али ће исто тако остати у оку посматрача да се диви овим Божијим храмовима које је у својој глави осмислио чувени архитекта Предраг Пеђа Ристић кога је Господ призвао да у 88. години из птичје перспективе са Неба посматра сада дјело руку својих.
Рођен је 1931. године у оним бурним временима када му је рат однио ону радост коју смо сви ми имали који смо млађи и који нисмо били притиснути теретом рата, њему је рат ту радост однио, али га је рат створио и борцем.
Послијератна култура - јесте култура смрти, култура царства бетона, а Пеђа Ристић је био велики противник културе бетона јер је сматрао да бетон траје само стотињак година. Зато се трудио да у преко 150 храмова које је пројектовао оствари и вјечне вриједности и замисли, а то се огледа и у томе да материјали од којих буду саграђени ти храмови подсећају на вјечност.
Да је Предраг Ристић којим случајем подигао овај Храм као неки Храм на Светој Гори - то не би било ништа чудно. Јер тамо на Светој Гори као и код овог Храма влада царство савршенства, тамо су лукови, тамо је камен, тамо је дрво, тамо је Мајка Божија, тамо је сунце, тамо је све оно што је човјеку близу.
Ја нисам стручњак за архитектуру, али, сви они који буду пролазили поред овога Светога Храма дивиће се Пеђиним замислима. Пеђа је докторирао у Аустрији у Грацу 1980. године на тему: Реконструкција архитектуре Лепенског Вира. Много је Пеђу Ристића занимао тај Лепенски Вир и та стара древна српска култура која је управо заборављена.
А чини ми се да су га током живота вирови живота вукли често пута и у затворе и у сигурну смрт, али га је рука Божија чувала и изабрала да буде неимар и да осмишљава и саздаје Божије храмове.
Ја га се сјећам као драгог и као милог човјека који је у оним скромним и трошним баракама при овом храму, имао једну да тако кажем келијицу-канцеларију која је сва била у цртежима и у замислима. Чини ми се да кад би му донијели сендвич, да нешто презалогаји - он би и тај сендвич замотавао у цртеже.
За њега је живот био простор, он је осмишљавао Божије замисли, он је био мајстор реда, али је био и мајстор нереда. Нереда онога стваралачког, трудећи се да опонаша свога Творца који га је и послао у овај загонетни свијет да га уљепшљва и испуњава овим прелијепим храмовима.
Несумњиво, памтићемо га по овом прелијепим здању Саборног храма у Подгорици, а хвала му што је оставио нашем оцу Драгану да преко камене пластике споља и унутра, мозаика и он буде својим уграђивањем други архитекта овога светога Храма уз њега.
Памтићемо га и по храму Светога Јована Владимира у Бару, памтићемо га и по оном мученичком храму на Пардусу који је такође изградио. Благодарни смо му и на храмовима у Грачаници, у Требињу, гдје је испунио завјетну жељу великог српског писца Јована Дучића.
Памтићемо га и као човјека који је у чамотињу баналне свакодневице уносио ред и ехо минулих времена.
Сјај радног стола и цртежа осмислио му је живот.
Пеђа је добитник и ордена Светог Саве, принца Чарлса и многих других високих признања али, нисам сигуран колико је српски народ свјестан каквог је архитекту и неимара имао у својим њедрима.
О њему као и о свим великим људима, времена која ће доћи даће потпунију и исцрпнију слику оцјену онога што је радио Предраг Ристић.
Нека му је вјечна слава и хвала у име оца Драгана који је био његов сарадник тих првих година, јер, послије се Пеђа повукао радећи друге храмове оставивши управо оцу Драгану Митровићу да уљепшава овај храм декорацијом.
Пеђу Ристића памтићемо сви ми који смо га сретали као необичног генијалног човјека са дубоким интуитивним смислом за науку и као једног једноставног човјека који је у својим замислима нацртао и осмислио и небу поклонио многе Божије храмове. Нека сада душа његова нађе мира и спокоја овај неуморни Христов радник за добро, он је назван и Пеђом Исусом јер је у то вријеме вјерујте била велика храброст носити браду. Сјећамо се у то вријеме и неких свештеника који су због тога носили и мало браде, па кад би срески неки начелник наишао они би и то мало браде мицали, а Предраг Ристић је у то доба носећи браду многе подсећао на нашег Господа.
Немирни дух и са својим слабостима али и са оним што је оставио - то ће бити бесцјен благо српске православне архитектуре и нека му Господ и сви они који се буду молили у овим храмовима дају награду да још данас добије оне Христове ријечи када буде данас сахрањен на Новом гробљу у Београду: ,,Дођи добри слуго, на Земљи си ми био добар и вјеран, уђи у радост Господа свога." Слузи Божијем Предрагу нека је покој души, и нека му је од нас људи овдје хвала за овај величанствени храм и за још преко 150 храмова које осмислио и подигао. Амин, Боже дај." - завршио је протојереј Предраг Шћепановић.
АУДИО СНИМАК БЕСЈЕДЕ ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА
Подсјећања ради, доајен српске архитектуре проф. др Предраг Пеђа Ристић који је уснио у Господу 5. августа у 88. години, остаће упамћен као највећи неимар православних храмова нашег времена на просторима гдје живи наш народ. Поред многих цркава проф. др Ристић себе је уградио у бисере савремене црквене архитектуре код нас: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару.
Носилац је Ордена Светога Саве II реда и многобројних награда и признања. За изградњу светиња у Црној Гори одликован је Златним ликом Светог Митрополита Петра II Петровића Његоша (2013) и орденом Светог Јована Владимира (2016).
Сахрана Предрага Ристића је данас, у петак 9. августа на Новом гробљу у Београду, са почетком служења опијела у 11.30 часова.
Вјечнаја памјат брату нашем Предрагу Ристићу!
Борис Мусић
Фото: Борис Мусић
