Слово о Монографији „УМЈЕТНИЧКА ДЕКОРАЦИЈА САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА” аутора Драгана Митровића
Седам година након освећења Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, аутор његове умјетничке декорације, академски вајар, протојереј-ставрофор Драган Митровић нам је подарио илустровану публикацију, којом је представио генезу умјетничких идеја и рјешења, уграђених у овај узвишени архитектонски склоп, које су га учиниле тако раскошним и блиставим. Евоцирајући његово узрастање из угла умјетничке декорације, ова књига је прилог дубљем Духовном и умјетнички доживљају Светилишта, јединственог у васцијелој хришћанској архитектури по монументалности и љепоти, по високим градитељско-стилским дометима у којима се допринос декорације исказао као непоновљив.
У контексту сакралне умјетности и хришћанске естетике декорацији припада нешто другачија улога од оне које ова остварује праксама профане умјетности, како у класичној, модерној тако и у постмодерној епохи. Декорација у овима означава стилско украшавање естетског објекта у циљу остварења потпунијег естетског доживљаја, по правилу базираног на чулној пропулзивности која, само у дометима врхунских умјетничких дјела, досеже сфере истинске духовности. Модерно доба у декоративном препознаје естетску вриједност нижег ранга, па се често у критичким интерпретацијама појединих умјетничких творевина на декорацију гледа као на умјетнички мање вриједан поступак, који шкоди формалним и садржајним усмјерењима дјела ка суштинском и умјетнички истинитом. Често је тумачена као манир или сувишак који заводи ка допадљивој површности. Још ригиднији став према декорацији срећемо у естетикама ружног, које је заједно с љепотом изгоне из зоне умјетничке праксе и њима насупрот феномене ружног уздижу у ранг виших естетских квалитета. То се обично схвата као манифестација умјетничког бунта против владајуће социјалне стварности, која је хоризонте људског смисла сузила на пуку перспективу материјалног преживљавања. Одрицањем од трансцендирајуће улоге љепоте, уметност је, у појединим савременим токовима, показала бизарност разноврсних лутања беспућима баналности, у цивилизацији која се отуђила од Извора живота и која је разлоге свог бивства везала за временито и пролазно, чиме је њено стваралаштво изгубило истински корен. Неуротично трагање за novum-оm (бројност формално-стилских изама) није је ослобађало већ је, напротив, спутавало равнинама пуке помодности а испразне модулације тривијалности су је, у коначном резултату, често испостављале као њихов синоним.
Насупрот томе у оквирима хришћанске умјетности и естетике, љепота првенствено има значење једног началног принципа. У јединству са осталим духовним вриједностима, испостављена ван било каквог формализма, она се прихвата као израз Тројичне Љубави и пројекција отеловљене красоте усмјерене исконском Извору, окренута ванвременом, као истиносна, оличена Праљепотом и њеним енергијама. Као таква љепота напаја и уздиже изнад равни профаног и пролазног, па је и декорација у сакралном умјетничком поступку у функцији њене потпоре.
У хришћанској естетици и њеним искуствима, декорација није пуки урес, као додатак или надопуна, већ је директно укључена у трансмисије духовних енергија, кроз вријеме, епохе и просторе. Она усмјерава на фокусирање фрагмената лијепог, расутих по пространствима твари (природе) у једну жижу, у функцији њихове уградње у конкретно дјело, појединачним или колективним стваралачким снагама и талентима, у овом случају у лик и Светилишта као мјеста молитвених сабрања и чинодејстава. Пробране органске и анорганске форме преузете из природе као орнаменти, у архитектонској декорацији носе дубља значења (символи) који упућују на Творца и људско стварање стварање као реплике Прволика и Првотворства.
Појава ове публикације проистекла је из потребе свестранијег, цјеловитијег сагледавања и помоћи у разумијевању умјетничких идеја и принципа примијењених у декорацији Храма Христовог Васкрсења. Она освјетљава опредјељеност аутора за увођење непроцјењивог хришћанског умјетничког предања ових простора у свој пројект, и његова ослањања на богатство визуелних фрагмената незнаних аутора, које је до данашњих дана таворило недоступно, потиснуто људском немарношћу, заборавом или „тешким сном” под теретом суровости протеклих епоха. За овим благом аутор је предано трагао, исцрпно га истраживао и пребирао, да би одабране елементе уградио у нови лик Храма, који данас као непоновљив зрачи васцијелим православним простором. Руковођен еклисиолошким духовним начелом, тежњу ка историјској цјеловитости (од ранохришћанског, предроманичког, романичког и византијског периода до оног које припада новијем добу – Цетињски Манастир) уздигао је у раван методолошке матрице свих својих артикулација, у којима је лична креативност подређена аури епохалног умјетничког наслеђа. Трагајући за потпунијим изразом, разноврсна стилска-умјетничка искустава насљеђа, сабрао је и слио у нову цјелину Храма, сходно најдубљем значењу његовог смисла, као свевремног и ванвременог, уграђујући у њега лепоту као просијање и еманацију Суштог, као озарење Тројичне благодати што провејава кроз све временито и вјечно, кроз твар и творевину, кроз све људско испољено и толковано у дугом историјском трајању. И поред стваралачке уздржаности према оном личном, креативни сензибилитет аутора је веома снажно проговорио. Видљив је у свим поступцима а поготово у резултатима обликовања фрагмената и цјелина у којима су изабрани, реанимирани елементи, добили нову звучност, чиме је ово дјело израсло у најкомплексније ововремено умјетничко ткање остварено на нашим просторима, па и шире. Захваљујући стваралачкој визији и вјештим рукама које су ге објелоданиле оно ће једнако и у будућим временима наставити да сија својим сјајем и љепотом, за нове очи и срца.
Неколико ријечи још о оригиналним уметничким принципима аутора, примијењеним у пластичкој декорацији храма, који су откривани у младости, током студија аутора а потом потпуније развијени дугим и веома садржајним стваралачком искуством. Поменућемо три најважнија међу њима:
Принцип постепених промјена који гибању обликованих маса намеће нужност, постепених, благих прелаза са једне модулиране равни на другу, као и обавезу њихове потпуне хармонизације у цјелокупном третираном склопу. Досљедно проведено ово начело умјетничком дјелу пружа пуну унутарњу снагу и стабилност а естетском доживљају дубину и динамику.
Експозиције приказаних мотива откривају, досљедно примјењивано начело благе асиметрије, која естетском предмету даје виталност и свјежину, показујући га у свој његовој природности. Трагање за узорима води до биоморфних облика, који непрегледношћу разноврсних виталних кристализација љепоте, директно или индиректно откривају Творачки план.
Принцип спиралног генерирања облика из постојеће грађе, проистекао је из истраживања макро и микро-космичких узора (спиралне форме копнених и водених пужева и других спиралних организама и мега спирале сазвијежђа, космичких маглина и сл.) па је спирала уведена у сваки изражајни облик који то дозвољава.
Као резултат продубљених опсервација природних феномена, ови су поступци очигледни у декорацији Храма. Поједини елементи, вјешто пробрани из обиља неорганских (мјесец, сунце, звијезде, вода, камен и сл.) или органских форми, флористичког (лоза у лику чокота, листа, или грозда; гранчица, лист или жир храста; палма, вијенци и розете саткани разним цвјетовима и листовима и сл.) или анималног поријекла (голуб, паун, јагње, кошута, риба и др.), развијени су у конкретном или стилизованом облику. У складу са духовном предањем и традицијом изражавају дубока символична значења.
Да закључимо: холистичко моделирање декорације Храма, ослоњено на симбиозу поменутих начела и сакралног историјског наслеђа, саображено дубоким разумијевањем хришћанске духовности и њених стваралачких канона могло је стога о. Д. Митровића и довести до оваквих резултата. Они показују како се стилско, вишегласје вјекова и епоха, укомпоновано у јединствену хармонију, громогласном вертикалом уздигло у сама Небеса. Одабрана грађа и оригиналне идеје, обликовани несвакидашњим слухом за љепоту, безграничним стрпљењем и љубављу произвели су непоновљиву акустику вјекова (израз Епископа диоклијског г. Методија), у њеном новом, јединственом и ванвременом руху. Њоме ће надаље снажно и у будућности звонити музика Суште Премудрости која се уздиже над многозналством, Непатворене Прекрасности над красотама тварног, као израз Оваплоћене љубави и Божанских енергија које снисходе Светим Духом, у циљу нашег уздигнућа и спасења.
* Текст представља поговор енглеском и руском издању монографије: ”УМЈЕТНИЧКА ДЕКОРАЦИЈА” САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА” аутора о. Драгана Митровића.
Храм је пројектовао Пеђа Ристић, изузетан умјетник-арихитекта који је оставио дубоки траг у нашој археологији и сакралном градитељству.
