Пише: Новица Ђурић
Подгорица – Највећу православну богомољу у Црној Гори, Саборни храм Христовог васкрсења, чува његов градитељ, почивши митрополит Црногорско-приморске митрополије Амфилохије (Радовић).
Писац, теолог, монах и неимар који је у Црној Гори за три деценије обновио и саградио више од 400 верских објеката, а као круну неимарства саборне храмове у Бару и Подгорици, Амфилохије је био монах са душом детета који је истине у стиховима исписивао на папирићима и касније похрањивао у књиге поезије. Овде намерно говоримо о поезији, а не о његовим недавно објављеним делима од 40 књига чија се коначна допуна као Сабраних дела очекује са још њих десетак.
Песник у мантији градио је храм у Подгорици, народу и Господу на дар, не слутивши да ће управо у његовој крипти бити његово вечно почивалиште.
Благослов да ће тамо почивати дао је једне књижевне вечери када је слушао поезију писаца Удружења књижевника Црне Горе, чији је био најугледнији члан. Тада ми је открио:
„Ово је право место за поезију, промоције књига… Мислио је о свему твој митрополит. Видиш тамо, десно почиваћу и слушати поезију. Поезија је живот и након смрти…”
И дође тај дан – митрополит би сахрањен тамо где ми показа, у јужној ниши. Слуша поезију, гусле, пој свештеника, предивни глас Данице Црногорчевић и њене песме „Весели се српски роде” која је постала и химна вишемесечних величанствених литија којима је народ бранио своју цркву од безбожника који су веровали да силом власти могу одузети њену имовину.
Певао је и народ предвођен свештенством, монахињама, монасима, владикама, а испред њих крстоноша беше монах Амфилохије. Народ је носио свеће и молио се. Веровало се да је међу њих сишао Бог услишивши њихове молитве. Некима се учинило како му митрополит Амфилохије говори: „Ајде, благо мени…” Сада се осећа да је то било благо свему што личи на слободног и достојанственог човека.
Верници и поштоваоци почившег митрополита Амфилохија свакодневно љубе његов гроб који је пре смрти саграђен у крипти храма по идеји протопрезвитера-ставрофора Драгана Митровића, иначе познатог вајара.
Свештеник Митровић је неуморни неимар кога је Свети архијерејски Синод СПЦ на дан освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици 7. октобра 2013. године одликовао Орденом Светог Деспота Стефана за вишегодишњи труд на изградњи и украшавању храма.
За „Политику” по први пут износи детаље из разговора са почившим митрополитом Амфилохијем.
„Инсистирао сам да буде сахрањен у главној цркви, али он је хтео у крипти храма. Ја опет инсистирам на томе а он неће ни да чује. У крипти ми каже: ’Па добро, ево овде хоћу да се сахраним у овој јужној апсиди…’ Ја му предложим да саркофаг од камена буде изнад пода, али неће ни да чује. Каже ми да се ископа рака испод пода и да гробна плоча буде у нивоу пода”, казује ми свештеник Митровић.
„Стално је инсистирао да гробница буде скромна а када сам је мало улепшао, скромно ’извезао’, учини му се да је требало још скромније. Но, беах то декорисање завршио, нема куд, и вели ми: ’Ајде нека га када си већ урадио…’ И веровао је да се за гробницу има времена. Ето, бива како Господ уреди”, додаје Митровић.
А на надгробној мермерној плочи златне руке вајара, свештеника Митровића исклесале су три розете као на манастиру Светог Архангела Михаила на острву Михољска превлака у Боки Которској, првој Зетској епископији коју је успоставио Свети Сава, затим Јерусалимски свети град и изнад њега једноглави орао као симбол епископа, односно митрополита.
„Када сам исклесао поменуте симболе митрополит је разумео да сам као уметник и као свештеник осетио и упечатљиво пренео симболику и био је задовољан таквом уметничком декорацијом. И опет ми каже: ’Мора да буде још једноставније и скромније…’ Такав је био наш светли митрополит уз којег сам и ја као свештеник и уметник растао градећи овај храм Христовог Васкресења”, каже нам Митровић.
Прича нам да је гробница „митрополита сада постала место ходочашћа”.
„Свакодневно, непрестано народ долази да се поклони и помоли митрополиту. Сви ми с народом који долази на ходочашће осећамо благодат Божју која се појављује на гробу митрополита”, покрај његовог гроба прича нам свештеник Митровић.
„Неколико тих верника су ми долазили и говорили о исцељењу на гробу митрополита”, додаје.
А малена апсида ускоро ће бити митрополитова црквица. На зидовима свежи кречни малтер се суши. Чека се рука мајстора фрескописаца. Једног дана, тако Господ уреди, доћи ће и то време да се мошти митрополита Амфилохија ваздигну у горњем храму и ту остану за навек цркви и православном верном народу. Онако како је и говорио митрополит:
„Саборни храм место је помирења и братског праштања, а то је посебно важно за Црну Гору која је оптерећена бројним деобама. Саборни храм буди наду у непобедивост добра, победе љубави над мржњом, светлости над тамом.”
Сада се на оно митрополита Амфилохија „Ајде благо мени”, одазива: „Ту сам благо и мени и вама.”
