Велика већина вјерујућих људи везује Велики Пост, прије свега, за кратку молитву, познату под именом "Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског".
Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу вјерници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вјековима називају Великим Постом.
Ево како гласи та молитва:
''Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, слуги Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрјешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вјекове вјекова. Амин''.
Древне су ово ријечи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве.
"Духа љености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.
Дух љености. О каквој је то љености ријеч - пита се савремени човјек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог.
Међутим, ријеч "љеност" овдје уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "љеност" означава, прије свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човјечијег духа, нашу опустошеност.
Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и трке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свјесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота.
И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почињемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пустоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...
"Од духа лењости, унинија...". Послије љености и опустошености, као њихова неизбјежна посљедица, слиједи униније.
Шта је то униније?
Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном постаје сумрачан, празан и бесмислен?
У тим тренуцима почињемо да осјећамо да нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак.
То је униније.
Наравно, ако се пренемо на вријеме успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је све вријеме негдје ту и чека погодан час, вреба нас у засједи. Оно се враћа зато што сваки човјек у најскривенијој дубини своје душе осјећа премда то непрестано скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти.
И ето отуда долази оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није као што то мисле непријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење представља израз оног што је истински достојно човјека: спремности да том унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да га савлада...
"Дух љености, унинија, властољубља...".
Молитва прелази на други план људскога постојања, на други "кључ" трагичности човјековог постојања. Властољубље није просто жеља за политичком влашћу и владањем над другима.
Властољубље је сваки однос према другоме човјеку при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег циља. Властољубље, другим ријечима, значи подређивање свих и свега себи, понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих интереса, мене као највише и јединствене вриједности.
Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним гријехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање, брбљање, празни разговори... Сви људи, свако од нас гријеши на тај начин и сасвим је сигурно да има гријехова који су много страшнији од гријеха празнословља. Тако нам бар изгледа, навикли смо да разми-шљамо на тај начин.
Међутим, у Јеванђељу је казано:
"А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36).
Стога је нужно да се замислимо и себи поставимо сљедеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим " празнословљем" ?
Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и све оне се оне дешавају посредством ријечи и искључиво посредством ријечи, и сама та чињеница је по себи већ довољна да осјетимо страшну силу коју имају ријечи.
И, заиста: ријечима се изражава и чини добро, љепота и мудрост. Међутим, ријеч је та којом се добро, љепота и мудрост руше. Ријеч може да отрује душе, да их напуни подозрењем, страхом, злобом, мржњом и цинизмом.
Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свијет болестан и отрован "празнословљем" које се у коначном исходу увек показује као лаж кроз телевизију, систем, новине, радио, одређене књиге...
Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени ријеч, првдајући јој тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне ријечи, "празнословља" које није ништа друго кривотворење саме суштине ријечи. А улраво тим кривотворењем ријеч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме.
"А ја вам кажем да ће за сваку празну ријеч коју кажу људи дати одговор у дан Суда", говори Христос. И још стоји у Јеванђељу:
"Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен...
(Мт. 12, 35-36)".
У молитви св. Јефрема Сиријског молимо се Богу да нам дарује духа цјеломудре-ности, духа трпљења и духа љубави.
Дух цјеломудрености. Ријеч "цјеломудреност" је једна од најдубљих и најљепших људскога језика.
За велику већину вјерујућих та ријеч данас означава, готово искључиво, чистоту полнога живота и представља појам супротан полној разузданости и разврату. Но, првобитни смисао ријечи "цјеломудреност" је неизмерно шири и дубљи. Кључ за разумјевање тог смисла се налази у двама појмовима сједињеним уједно у појму "цјеломудреност", а то су: "цјеловитост" и "мудрост".
Том рјечју је изражено хришћанско схватање и опит добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као цјеловитости личности и, отуда, као мудрости.
Цјеловитост личности јесте оно што је супротно злу које је увек раздјељење и разарање прбобитне цјеловитости и, отуда, удаљавање од мудрости. Зато дух цјеломудрености јесте управо та цјеловитост која собом обухвата сав живот, односно повратак животу као цјеловитости.
У основи хришћанског дуготрпљења не налази се пасивна равнодушност према злу, већ ма како то чудно звучало управо крајње активно осјећање повјерења у човјека. Ма колико човјек падао и издавао оно најбоље у себи, Хришћанство нас позива да вјерујемо да то зло и тај грјехопад нису човјекова суштина.
Хришћанство вјерује да човјек увијек може устати из пада, да се човјек увијек може вратити својој свијетлој, боголикој суштини... На концу конца, дуготрпљење јесте вјера у силу и побједу добра у човјеку.
После цјеломудрености долази смиреноумље. Треба примијетити да се не каже просто - "понизност", већ - "смиреноумље", јер се и ријеч "понизност" може схватати на разне начине. Ријеч "понизност" може имати "ропски призвук" у смислу скрушености и покорности, и њоме човјек може изражавати презир према самом себи као човјеку, а тиме и према човјеку уопште: "Ја - мали, биједни, слаби...".
Али, не та и таква "понизност" као самопонижење нема ничега заједничког са хришћанским смирењем као "смирењем као ''смиреноумљем''. Хришћанско смирење је укоријењено у сазнању и осјећању бесконачне дубине живота.
После цјеломудрености и смиреноумља долази - дух дуготрпљења.
Реч је о дуготрпљењу које је, заиста. супротност оном пасивном трпљењу у коме човјек диже руке од свега говорећи себи: "Ништа ми друго и не преостаје осим трпљења".
Не, дуготрпљење је прије свега Сам Бог у нама Који "није дигао руке од нас", Који нам и даље вјерује, Који и даље вјерује у нас овакве какви смо.
Зато дуготрпљење долази искључиво од вјере да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње и, коначно, да је живот јачи од смрти...
Управо се за ту божанску врлину, за тај божански дар дуготрпљења ми и молимо у молитви св. Јефрема Сиријског: да не посустанемо у нашем повјерењу у Бога, да се изнутра не предамо равнодушју и презиру, да "не дигнемо руке од свега"...
Шта је то хришћанско смирење? Оно је, прије свега, осјећање истине и то у првом реду истине о самом себи. А истина никада не унижава и не умањује човјека, већ га увек узвисује и очишћује. Смирење је, затим, честитости у истини. Оно је одрицање од свакога приказивања себе у бољем свијетлу, од сваког бацања прашине у очи другим људима у погледу самог себе.
Смирење је, коначно, свијест о своме мјесту, о својим могућностима и ограничењима. Смирење је одважно прихватање себе онаквог какав јесам...
Последњи дар за који се молимо јесте дар духа љубави: "духа љубави даруј ми, слуги Твоме".
Када се молимо Богу да нас ослободи од љености, унинија, властољубља и празнословља ми Му се, у ствари, молимо да нас ослободи од свега онога што представља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце.
Са друге стране, цјеломудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и коријен за разрастање љубави у души човјековој. И зато када се, коначно, у молитви - као са неба - јави ријеч љубав, ми већ знамо да је та љубав не само од Бога, већ да је љубав - Сам Бог Који улази у наше срце, очишћено и украшено цјеломудреношћу, смиреноумљем и дуготрпљењем, очишћено и спремно да постане храм Божији, мјесто присуства Божијег, мјесто свјетлости Божије љубави и њене свепобједне силе.
Коначно, ми се на крају молитве св. Јефрема Сиријског молимо за дух љубави. Љубав јесте завршни акорд ове молитве. Љубав је истовремено и скривени покретач нашега живота и његов крајњи циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмјерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте Љубав.
Протојереј-ставрофор Александар Шмеман+
