На празник када наша Света Црква прославља Преподобног Саву Освећеног и Нектарија Битољског, на Детинце 18. децембра 2022. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је предстојао архимандрит Андреј, игуман манастира Црна Река и архијерејски замијеник Владике рашко-призренског г. Теодосија. Архимандриту Андреју саслуживало је свештенство Саборног храма: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић као и протојереји: Миладин Кнежевић и Никола Пејовић.
Овом евхаристијском сабрању молитвено је присутвовао протојереј Бранко Вујачић.
Ријечима литургијске бесједе сабрани вјерни народ је поучио началствујући архимандрит Андреј, који је у уводном дијелу обраћања акцентовао да се често знамо крити иза правила и оправдавати се, само да би се изговорили да не помогнемо ономе коме је помоћ потребна:
,,Врло често када нам се људи обраћају са неком невољом, неком муком, често имамо тенденцију да покушамо да се од тога заштитимо, одбранимо некаквим правилима, само да не бисмо изашли у сусрет ономе који има неку потребу”.
Он се потом присјетио догађаја који је еклатантан примјер да затвореност за помоћ према ближњем резултира падом и губитком Божије благодати:
,,Чувена је прича Светог старца Пајсија Светогорца, наиме, када се он молио у келији, а каже да је у том периоду имао молитву какву никада до тада није имао, дошао му је један његов сабрат из манастира, лупао му је на врата и рекао: ,,Изађи молим те да ми помогнеш да спремим дрва.” Тада је старац Пајсије одговорио: ,,Не могу, ја се сада молим”. И тог тренутка изгубио је молитву. Дакле, оног тренутка када било шта ставимо изнад онога што је потреба нашег ближњег, тог тренутка губимо благодат Божију и тог тренутка падамо.”
У другом дијелу пастирског слова, архимандрит Андреј се дотакао честог питања које човјек поставља гледајући и доживљавајући патњу и страдање у овом свијету:
,,Приметићемо из ове јеванђелске приче да је ова жена чак осамнаест година лежала згрчена и многи ће се од вас запитати: Зашто је Господ допустио да она лежи згрчена, да се мучи целих осамнаест година? Баш као што се сви питамо када видимо људе како пате, нарочито невину децу како пате, питамо се
: Како је Господ то допустио, зашто Господ уопште допушта болест и патњу? Питање је ово веома сложено и да би се разумео одговор на њега првенствено је потребно да имамо веру”.
,,Вера је благодатни дар Божији, али она треба да нам помогне да разумемо да онај који је Сведржитељ и то је дивна реч јер показује да то је то неко који није само свемоћан, већ да цео свет, живот држи у постојању, који нас је створио, сваког од нас понаособ, одржава нас у животу, даје нам да можемо да видимо, да чујемо, да волимо, јер све што чини, чини из велике милости и љубави према нама”. - бесједио је он.
Он је потом закључио да заправо судове Божије посматрамо из наше ограничене земаљске перспективе што узрокује саблазнима и збуњеношћу:
,,Када видимо да је пред нама неко ко пати, и када нас то збуни, зашто Господ то попушта, треба да разумемо да ми заправо посматрамо ствари из наше ограничене земаљске перспективе. Многи они коју патили овде на Земљи су у Царству Небеском задобили велику част да буду над многима, да их тамо људи поштују и да просто то што су овде на Земљи претрпели да им то буде као медаља или одликовање у Царству Небеском. Иста је ствар и са мученицима, када читамо њихова житија, питамо се како су могли све то да истрпе и како је Господ уопште допустио да они који Га воле, да они који су деца Његова, да такве муке истрпе на Земљи”.
Архимандрит Андреј је потом нагласио да наше уздање мора бити положено на Господа, будући да је Господ једини Онај који исцељује:
,,Кад год нас снађу овде невоље, кад год посматрамо и друге како пате и кад ми сами патимо, треба да се присетимо да је овај живот привремен и пролазан и да је у извесном смислу сваки живот овоземаљски заправо болест и то болест на смрт. Једини Онај који исцељује је Господ наш Исус Христос”.
Он је потом закључио да болест значи и нашу непотпуност која се огледа кроз смрт као ултимативну болест, наводећи Господа као јединог истинитог дародавца вјечног живота и непролазног:
,,Исцељење је једна дивна реч. Зашто? Зато што онај који је болестан је заправо непотпун, фрагментација наших сила, она доводи до болести и ултимативна болест јесте смрт, јер то је ултимативно раздељење, а то је када се разделе душа и тело човеково. Човек умире, али Господ долази на крају времена, на Страшном Суду и потпуно нас исцељује, сједињујући наше преображено тело са нашом душом, дарујући нам живот вечни”.
,,Много је важно да увек имамо ову есхатолошку перспективу Царства Небеског и да нам ту перспективу, ништа не помути. Такође је важно да данас размишљамо о овом прочитаном јеванђељу, да размислимо о томе да је заправо љубав испуњење Закона и да не постоји ниједан закон који је изнад закона љубави. Уосталом сам Господ нам је дао једну једину нову заповест, а то је да љубимо једни друге као што је Он заволео нас, да не би упали у то да звог испуњавања формалности, правила црквеног живота пропустимо да препознамо када је наш ближњи у невољи и да му помогнемо”. - поручио је напослијетку архимандрит Андреј, игуман манастира Црна Река.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
