У четвртак, 29. децембра 2016. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Светом Службом Божијом началствовао је игуман манастира Драганац - архимандрит Иларион (Лупуловић).
Архимандриту Илариону је саслуживало свештено братство Саборног храма : протојереј - ставрофор Драган Митровић, као и протојереји : Далибор Милаковић, Предраг Шћепановић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз.
Началствујући архимандрит Иларион се ових дана налази у посјети Црној Гори, односно Саборном храму Митрополије црногорско-приморске у Подгорици, гдје је претходне вечери, у сриједу 28. децембра, одржао предавање на тему : "О младости" у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења.
Архимандрит Иларион рођен је 1974. године у Београду.
Остварио је запажене улоге у пар филмских остварења и био је члан групе : "Канда, Коџа и Небојша."
Замонашио се у манастиру Високи Дечани у августу 1996. године.
Епископ рашко-призренски Теодосије га је поставио за игумана манастира Драганац у јулу 2013. године.
Благодарећи игуману манастира Драганац - архимандриту Илариону, на доласку у Црну Гору и у Саборни храм, протојереј Предраг Шћепановић - директор "Радио Светигора" нагласио је да сви са великом љубављу и радошћу дочекујемо високопреподобног игумана Илариона :
"Високопреподобни оче Иларионе, нека сте благословени и добродошли у овај свети храм Христовог Васкрсења, овај храм у мјесту Момишићи.
А име Момишићи су добили од села Момуши из Призрена, тако да и ваш долазак није долазак госта, него је долазак свога - своме.
Јер су још од епископа Георгија Маркуша из 14. вијека ваши са светог Косова и Метохије - а то је наша завјетна српска земља долазили и долазиће јер је Косово и Метохија зеница нашег српског народа, душа наше душе и све оно што смо највише имали и ородили се са Богом и гдје смо дали завјет са Богом - који је Свети Кнез Лазар дао у име читавог српског народа и тај завјет важи и та битка се води и дан данас.
Благодаримо што сте дошли међу нас да нас благословите - синоћ, оним поучним предавањем а данас да предстојите и на овој светој Литургији.
Ви нам доносите благослове распетога Косова и Метохије, онога остатка остатака народа, јер када се наш народ нажалост и војска разбјежала, остали су свети монаси да их чувају.
А свети монаси су залог да ће Срба бити на Косову.
Нека сте добродошли и увијек нам дођите да нам доносите мирисе косовских божура и да нам доносите мирис светиња вашега манастира Драганца и манастира Високи Дечани у коме сте сазријевали у коме сте палили кандила и молили се Богу, али вас је служба Божија одвела у тај манастир да нашем распетом народу служите.
Стога поздравите тај наш народ, ободрите их као што и радите и пренесите љубав наше љубави и нашу бригу за нашу духовну отаџбину, за наше распето Косово и Метохију, за наше срушене и запаљене храмове који су се вазнијели на небо и оне наше светиње гдје Ви својом молитвом сабирајући тај народ показујете да послије голготе долази васкрсење.
Као што је и рекао Свети Владика Николај у оној својој последњој пјесми :
"Ја сам са тобом Српски роде цели,
Више сада него за живота,
Буди стрпљив дан ће да забели,
То ти каже Христова голгота."
Нек сте добродошли и изволите поучите нас својом ријечју."
Затим, након благодарног поздравног слова протојереја Предрага Шћепановића, свештенству и свима присутнима се бодрим словом и духовном поуком, обратио архимандрит Иларион :
"Хвала оче, хвала Богу који нас сабира.
Ево да ја кажем овде : хвала Богу који ме примио у Цркву Своју, који ме је примио у дом Свој.
Кад сам дошао у манастир Дечане, осетио сам да сам дошао кући, а то је утисак који имам и када превалим много километара, па служим Свету Литургију и молим се са својом браћом своме Оцу Небеском - тад осећам да сам кући.
Кренуо сам од куће и стигао сам дома.
И негде осећам овај сваки камен да је мој.
Негде се радујем када гледам овај Храм како израња из овога града, који је принос труда и вашег оца овде епископа Амфилохија - митрополита и отаца свештеника који се труде и монаха и монахиња а и народа верног који расте из крви мученика Момишићких.
Ето нисам знао да то име (Момишићи) има везе са овим селом Момуши код Призрена.
А када живимо у Богу и у Цркви све нас некако обједињује, све нас прожима - све постаје наше - сви постајемо своји.
Сци постајемо род, сви се овом крвљу браћо и сестре братимимо - постајемо једно тело многи - а то је тајна Цркве.
Тајна Господа Христа који се поставио као трпеза - тај чокот на којем ми као лозе узрастамо.
И да се трудимо да не будемо као она бесплодна лоза која се сече и у огањ баца, него да црпимо сокове из цркве Божије као и наши стари и да живимо Јеванђељем са вером у добро."
Вјерни народ је у значајном броју приступио Светим Тајнама и присајединио се Тијелу и Крви Христовој.
Борис Мусић
