Епископ Кирило: Правилним односом према Богу, бригом о спасењу наше душе допринијећемо и спасењу све твари
Епископ Кирило: Правилним односом према Богу, бригом о спасењу наше душе допринијећемо и спасењу све твари
У суботу, 16. јула, 2022. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Архијерејска Литургија којом је предстојао Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички Г. Кирило.
Преосвећеном Епископу г. Кирилу саслуживало је свештенство Саборног храма: протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Саборног храма, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и јерођакон Натанаило, сабрат манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици.
На Светој Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму.
Свима сабранима обратио се Преосвећени Епископ буеносаирески јужно-централно Амерички Г. Кирило.
Преосвећени Владика Кирило је у уводном дијелу свог обраћања нагласио да је од изузетне важности обратити пажњу на ријечи које се читају у Цркви:
,,Много је важно да слушамо ријечи које се читају у Цркви и да размишљамо о њима. Не просто ни само временски и просторно ограничено док смо ту, него уопштено у животу. Добро би било да узмемо светоотачку Литературу, Светог Николаја Жичког који је доста детаљно протумачио сваки одјељак Светог Писма који се чита у Цркви”.
Владика Кирило се осврнуо на покајање цариника Матеја, који је покајањем постао апостол и ученик Христов, нагласившти притом да је смирење темељ свих врлина:
,,Јуче смо прославили празник полагања ризе Пресвете Богородице, а говорили смо о Пресветој Богородици као о граници свјетова и то таквој да је она сјединила свјетове, сјединила је божанску и човјечанску природу. Она није била граница која разједињава већ је граница пуна љубави која сједињује. Тако и данас прослављамо једног граничара - Матеја који је опет имао срце милостиво, смирено, покајно. Он је био један од цариника, припадао је онима који су радили за Римско Царство, самим тим нису били омиљени у Јеврејском народу. Али снагом покајања дошао је до тога да постане апостол Христов и напише једно од најљепших Јеванђеља”.
,,Смирење браћо и сестре је темељ свих наших врлина, јер ако имамо било коју од врлина, и пост и молитву и милостињу и било коју другу врлину а гордимо се због тога и осуђујемо друге, нећемо погодити циљ. Као што со чува храну, тако и смирење чува сваку нашу врлину”. - бесједио је он.
Владика Кирило је акцентовао примјер Митара и Фарисеја из Јеванђеља, које децидно открива да формалност врлина представља празну љуштуру, док је смирење со која чува да се те врлине не покваре:
,,Јеванђелска прича о Митару и Фарисеју нам то јасно открива. Фарисеј је можда све испуњавао од закона и заповијести формално, али није имао ту со која чува све те врлине да се не покваре, а то је со смирења. Научимо се смирењу поучавајући се читајући Житија светих, Свето Писмо а посебно се томе научимо примјером нашега Спаситеља Исуса Христа који будући Бог, Син Божији, Сведржитељ кроз кога је све постало, Он прима облик слуге и долази овдје у ову долину плача и чак силази до ада да би нашао свог првосазданог човјека Адама и увео га у своје царство”.
Он се у другом дијелу свој архипастирског слова осврнуо на суштину и поредак ствари између Творца, Створитеља и твари - онога створенога, будући да није добро претпостављати твар Творцу, јер како Владика Кирило даље образлаже: творевина се спашава нашим приносом подвига:
Данас свети апостол говори да сва твар уздише да се јаве синови Божији и да ће се твар сва ослободити од пропадљивости на славу синова Божијих. А шта то значи?
Човјек је створен као круна створења Божијега, он је створен да обједињава видљиви и невидљиви свијет, његова душа је подобна анђелском свијету, а тијело је материјално, оно је узето од праха земље. Човјек у себи садржи и видљиви материјални и нематеријални свијет и у том смислу он садржи сву видљиву твар. Ово говорим посебно јер има неких људи који кажу шта ће бити са њиховим кућним љубимцем, мачком, псом? Као што је говорио један велики филозоф да ако његова мачка не уђе у Рај онда неће ни он тамо улазити. Тако не смијемо да мислимо. Јер је тако мислио Адам, али Адам је то урадио због Еве која је била прекрасна, најљепша од жена. Међутим, сад ми треба да чикамо Бога због мачке?! Тај однос није добар зато што та мачка и свака друга твар се спашава нашим подвигом. Ако будемо следовали примјеру светих отаца и настојали да спасемо своју душу онда и тијело се спашава јер је оно одјећа душе”.
Владика Кирило је у даљем обраћању приближио чињницу да је управо човјек круна свега створеног и да представља микрокосмос у макрокосмосу, будући да садржи сав космос у себи, те је неприхватљиво стављати твар испред Бога или човјека:
,,Човјек је микрокосмос у макрокосмосу, дакле он садржи сав космос у себи. Истраживачи људског мозга су видјели да је мозак нешто налик бесконачно много галаксија да посматрате. Дакле, човјек у акту спасења своје душе учествује са Богом у освећењу све твари. Човјек је створен као свештенослужитељ да принесе твар Творцу и изгубивши управо ту функцију Адам је пао, он није схватио своје назначење. Како је говорио свети Јустин Ћелијски: ,,Човјек је богослужење, а свијет је Богојављење”. Човјек је призван по оној ријечи да сами себе једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо (приносимо)”.
,,Стављање твари испред Бога или човјека, дајући твари мјесто које јој не припада јесте у ствари неправилан однос према твари. Тиме се само испољава страсност душе која не може да позна Бога. Зна се свему мјесто. У реду је и нормално вољети животиње, али не треба их стављати заједно са људима да једу. Потребно је да припремимо мјесто чисто Богу, прије свега у својој души, а онда ће нам и около све бити често и тачно ћемо знати гдје је чије мјесто и која твар за шта служи. Поштујемо љубав према животињама, волећи их, али прије свега волимо човјека, а Бога на првом мјесту”. - Поручио је напослијетку Преосвећени Владика Кирило.
