У 24. недјељу по Педестници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је началствовао јереј Велимир Бугарин.
Оцу Велимиру је саслуживало свештенство: протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Саборног храма, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протојереј Милан Кадијевић из Епархије далматинске, старјешина храма Светог Саве у Сплиту, и протођакон Владимир Јарамаз.
Празничним словом обратио се началствујући јереј Велимир Бугарин.
Отац Велимир је у почетном дијелу пастирског слова акцентовао пресјек прочитаног зачала из Јеванђеља које је говорило о два исцијељења која је совршио Господ Исус Христос:
,,У данашњем читању из Јеванђеља драга браћо и сестре, чули смо приче о два исцјељења. Једно је било исцјељења од болести, док је друго било исцјељење од смрти".
Он је указао на чињеницу да је суочавање са наступајућом смрти за човјека увијек болан тренутак у којем се најчешће прибјегава разним стварима у циљу избјегавања смрти и жалости, повлачећи притом паралелу са примјером старјешине Синагоге - Јаиром, који је прибјегао Господу да му исцијели кћер јединицу, а који је притом ризиковао сав свој углед и положај у јеврејском друштву:
,,Тек онога тренутка када почнемо да се суочавамо са смрћу вољене особе, ми видимо, спознајемо дубину живота и тренутну безизлазност пред наступајућом смрти, прибјегавајући разним стварима, не би ли шта учинили бољим, избјегли смрт".
,,Тако је овај старјешина синагоге по имену Јаир, о којем смо чули у овој јеванђелској причи, који је био човјек високог друштвеног положаја, он је имајући на самртној постељи болесну ћерку јединицу, чувши за Господа Исуса, дошао Њему и клекнуо пред свима молећи га да му исцијели ћерку. И ако је знао да то што је клекнуо пред Христом сјутра га може коштати положаја старешинства у његовој синагоги".
,,Та Јаирова метанија пред Господом је показатељ и примјер нама да и ми требамо тако да чинимо пред Господом. И не само пред Господом већ и пред нашим братом, пред оним пред којим се огријешимо на било који начин иштући искрен опроштај". - бесједио је отац Велимир.
Он је подсјетио овом приликом да је управо вријеме поста, вријеме када смо позвани на преиспитивање и тражење опроштаја од наших ближњих:
,,Нарочито смо позвани да преиспитујемо себе и тражимо опроштај у ове дане поста кад се спремамо да у радости дочекамо рођење Богомладенца Христа".
У другом дијелу пастирског слова, отац Велимир се дотакао дубљег смисла прочитаног јеванђеског зачала, које децидно наводи примјер жене крвоточиве, одбачене од јеврејског друштва, која се пак није смјела никог дотаћи нити ико ње, будући да се сматрала за нечисту, а која се дотиче Христа и још на очиглед свих задобија исцјељење:
,,Такође чујемо у јеванђелској причи, да је у том метежу многоприсутног народа који се скупио да види како то старјешина синагоге чини метанију пред Исусом, заправо неко Исуса додирнуо, дотакао за његове хаљине, а Он осјетивши да је сила изишла из Њега, запитао је наглас ко га се то дотакао".
,,Потпуно је логично да се запитамо, како то Господ свезнајући који све зна, може да не зна ко Га се дотакао?
Знао је Он добро браћо и сестре.
Та жена која је до тог дана дванаест година боловала од течења крви и истих тих дванаест година бивала маргинализована, била изгнана из друштва, јер су је у Јеврејском друштву сматрали за нечисту и свако ко би се ње дотакао или она тога неког био би нечист, стога је Господ тим питањем желио да покаже да баш она која Га се дотакла је добила спасење. А зашто? Он јој потом упућује ријечи: ,,Вјера твоја спасла те је". Дакле, вјера је та која чини чудеса, вјера је та која нас приводи Господу и ова жена је вјером својом и уздањем у Господа оздравила, а Господ је пројављује свима и враћа је у друштвени положај, враћа је као вјерници у вјерску заједницу којој је припадала а која је одбацивала. Важно је да видимо да је Господ назива као ријетко кога у свом Јеванђељу, назива је присно, блиско, назива је: ,,кћери". Дакле Господ је исцјељује и дарује је преизобилно по својој милости, љубави". - закључује јереј Велимир.
Напослијетку, он се осврнуо и на примјер старјешине синагоге, који током ових догађаја прима тешку вијест о губитку кћерке јединице, међутим, Господ му поручује да не очајава већ га кријепи ријечима да само вјерује и да ће се његова жалост окренути на радост:
,,У том истом тренутку старјешина синагоге Јаир, са почетка јеванђелске приче, добија вијест да се његова ћерка упокојила, можемо само замислити агонију њега као родитеља у часу када сазнаје да је изгубио једино дијете. Међутим, Господ му се обраћа и говори му: ,,Јаире, само вјеруј!" Дакле, још једном Господ од нас тражи вјеру. Јаку, тврду Божију вјеру".
,,Господ васкрсава дјевојчицу, подиже ћерку старјешине Синагоге, међутим, Христос васкрсењем ове дјевојчице, као и васкрсењем Лазаревим и удовичиног сина, у ствари пројављује и Његово славно васкрсење које ће се збити а самим тим и васкрсење свих нас дајући нам наду да ће грешка која је праоцем Адамом ушла у овај свијет бити исправљена. Господ тиме показује да смрт није крај и да наш живот не завршава гробом" - подсјећа отац Велимир.
Он је на самом крају свог обраћања подвукао значај и величину достојанства и потенцијала које носи у себи свака јединствена и непоновљива личност човјекова, а који је толико велик да не може ни стати у васиону, као еклатантан примјер навео је управо примјер живота блаженопочившег Митрополита Амфилохија:
,,То достојанство и потенцијал сваког човјека, за молитву, за љубав не може ни васиона у себе смјестити. Свједок те велике истине је био управо о наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије. Нека нам Господ дометне тврде јаке вјере и нека нас у њој Господ учврсти у вјекове вјекова". - пожелио је јереј Велимир Бугарин.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
