На Велике задушнице одслужена Литургија у Саборном храму у Подгорици
На Велике задушнице, 26. фебруара 2022. године одслужена је Света Литургија у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења.
Светом службом Божијом началствовао је протојереј Бранко Вујачић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића.
У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.
У наставку одслужен је и општи помен свима преминулима у православној вјери и на тај начин су обиљежене и задушнице као дан који је посвећен молитвеном сјећању на све преминуле.
Задушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дијељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сјећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увијек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвијећем и упалити свијеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свијеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на дијељење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удијели милостиња и да дио хране коју смо понијели са собом.
Фебруарске задушнице
Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увијек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увијек падају у мјесецу фебруару, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вијeкa. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи цијеле васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: “умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком мјесту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, дјецу, сисанчад.”
Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: “што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умријеше у мору, на земљи, у ријекама, изворима и језерима, од звјерова, птица, змија, у пустим мјестима; који умријеше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снијег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од жељеза или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вјешања”.
Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недјеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недјеља. То је трећа недјеља пред Васкршњи пост, која пада између Себичне и Бијеле недеље, која се још назива и Месопусна недеља. У овој недјељи се не припрема рухо за невјесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недјеље после ових задушница, па све до Побусаног понедјељка не одржавају вјенчања.
Текст, фото: Борис Мусић
