У четвртак 10. новембра 2022. године са почетком у 19 часова у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржано је представљање књиге ,,Моја горка сјећања” протојереја Митра Лопушине.
Током вечери говорили су: Протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина цркве Светог Ђорђа под Горицом, Богић Булатовић, пјесник и публициста, као и Томаш Ђоровић, приређивач.
Модератор ове вечери био је Борис Мусић, уредник медијских платформи Саборног храма у Подгорици.
Представљању књиге ,,Моја горка сјећања'' присуствовали су и директни потомци проте Митра Лопушине.
Протојереј Митар Лопушина представља изузетну личност у нашој Цркви. Носио је часно њен крст кроз најтежа времена, нарочито у току Другог свјетског рата и након њега, све до свога упокојења.
Књига ,,Моја горка сјећања”, представља живо свједочанство о његовом животу, као и о догађајима грозоте грађанског, братоубилачког рата (1941 - 1945) и његовог личног страдања и генерално, послијератног страдања Цркве.
Књига ,,Моја горка сјећања” доживљава друго издање, овога пута допуњено заједно са свједочанствима пјесника Момира Војводића, књижевника Комнена Бећировића и Мира Вуксановића, као и професора Бошка Бојића.
Протојереј Митар Лопушина је рођен 1904. године у селу Струг, Општина Шавник. Потомак је знаменитог ускочког јунака, сердара Бегана Лопушине. Рукоположио га је Епископ Нектарије 28. септембра 1928. године у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Упокојио се 15. новембра 1996. године у Подгорици.
Уводну ријеч узео је модератор ове вечери Борис Мусић. Он је заблагодарио свима на присуству и издвојеном времену да својим доласком уприличе једно овакво вече у крипти Храма. Након што је упознао све присутне са кратком биографијом проте Митра Лопушине и приближио значај и садржај књиге ,,Моја горка сјећања'' ријеч је узео пјесник и публициста Богић Булатовић.
Он је у уводном дијелу свог обраћања подсјетио да је прота Митар Лопушина био свједок и учесник најзначајнијих збивања прошлог вијека у ускочком, дробњачком, дурмиторском и улочком крају:
,,Припремајући се за ноћашњи наступ, размишљао сам са којега краја би било најбоље започети приповијест о проти Митру Лопушини, па сам дошао да је најприје добро рећи у Немањином граду у Храму Савине духовности, да је последњих десетак јесени и зима и раних прољећа прота Митар управо проводио у Подгорици у дому свога зета и кћери, честитих Драга и Станице Вујачић и да је током те последње декаде њихов дом бивао стјециште многих јавних и сивих еминенција ондашњег друштва који су долазили, неки да упознају, неки да чују мудрог и истинитог, непретенциозног, објективног приповједача старца, духовника и памтишу који је био свједок и учесник најзначајнијих збивања прошлог вијека у ускочком, дробњачком, дурмиторском и улочком крају”.
,,Упознао сам га баш таквог како је говорио и патријарх Павле својој духовној дјеци да требају бити, а то јесте да њихове ријечи требају бити благе а аргументи јаки. Управо такав је био његов живот”. - истакао је он.
Пјесник Богић Булатовић подвукао је да циљ објављивања ове књиге нису канонизација, обоготворавање нечијег двига, идолатрија и фетишизација већ закључак до којег смо дужни доћи заједнички, а то је да подвиг мора постати наша нова моралност:
,,Породица проте Митра Лопушине хришћански скромна као и њен домаћин, није излазила у јавност и није још давно публиковала ,,Његова горка сјећања” али она су тако истинита, искрена, аутентична, питка, занимљива да ни данас није касно што излазе пред нас првенствено залалагањем господе приређивача. Циљ објаве овог тако да кажем житија, није канонизација, обоготворавање нечијег двига, идолатрија и фетишизација. Циљ је закључак до којег смо дужни доћи заједнички, подвиг мора постати наша нова моралност, сви смо позвани да у свим временима будемо као Отац наш небески”.
Након ријечи пјесника Богића Булатовића, модератор ове вечери најавио је приказ видео записа на којем се види да је у септембру 1995. године, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у присуству архимандрита Гервасија солунског посјетио у Костином Долу проту Митра Лопушину који је том приликом Митрополиту Амфилохију предао Четворојеванђеље из манастира Подмалинско из 1694. године које је ,,отечеству на дар” донио са Свете Горе ,,монах Василије, родом из Дробњака из села Загуље” које је прота Митар чувао цијелих 35 година.
Након пројекције кратког свједочанства, ријеч је узео протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина цркве Светог Ђорђа под Горицом.
Он је истакао да је говорити о таквој великој личности какав је протојереј-ставрофор Митар Лопушина велика част:
,,Говорити о протојереју Митру Лопушини свештенослужитељу који је крст свештеничког служења носио скоро седам деценија и својим животом свијетлио у тами страсне четрдесетогодишњице како је вријеме комунизма назвао преподобни Јустин Ћелијски велика је и незаслужена част, али и бојазан да пред вама не затамним лик великог протојереја-ставрофора Митра Лопушине”.
Прота Мирчета се осврнуо потом на сцене које су се могле видјети на видео снимку приликом сусрета Митрополита Амфилохија и проте Митра Лопушине, акцентујући да је очигледно да је центар тог сусрета управо Свето Јеванђеље:
,,У овом кратком видео снимку који је направљен за вријеме једне посјете сада блаженопочившег Митрополита Амфилохија проти Митру у Костином Долу, видимо да је центар тог сусрета и разговора једна стара књига - Свето Јеванђеље. Ради се као што смо могли из снимка дјелимично чути о старопрестоном рукописном јеванђељу из 1694. године које је један светогорски монах родом из Дробњака који се подвизавао на Светој Гори приложио манастиру Подмалинско”.
Он је потом у цјелости интегрално прочитао посвету монаха Василија са Свете Горе, а родом из Дробњака који је Манастиру Подмалинско и дао на дар то вриједно Јеванђеље, које је доцније прота Митар чувао деценијама:
,,На Јеванђељу постоји посвета следеће садржине:
Да се зна како ја Василије родом Дробњак из села Загуља приложих ову књигу мојој отачаственој цркви Светог Архангела Михаила и осталих непорочних бестјелесних сила и дадох њу за спасење душе моје и мојих родитеља и сродника. Да њу прочита братија и многу корист да задобију души својој од ње и да не смије нико да је узме од цркве Светих архистратига која је завјештана, да му није просто од Господа Бога и Пречисте Богоматере и од пречистих небеских сила и од мене грешнога Василија.
Ако ли се ко лати и преступи ову нашу заповијест и отуђи књигу ову од цркве Светог Арханђела Михаила, која је у моме народу, да отуђи њему Господ Бог убрзо живот и да му буду противници на Суду Божијем свети анђели и да се са мном суди пред Христом Богом. Аколи жели братија из манастира коме да је да, ко је изван манастира да прочита ради духовне користи, нека то не буде гријех, али, да се на крају не отуђи од цркве. Ја, Василије сам потписао ово својом руком у љето 1694. од рођења Христова”.
Прота Мирчета је закључио да је узимајући у обзир прилике тог времена и историјске околности очигледно да је монах Василије био засигурно угледан духовник тог времена:
,,Монах Василије који је приложио ово престоно Јеванђеље Манастиру, је био сигурно угледан духовник тога времена, чим је могао тако скупоцјени дар богато украшен и окован сребром, а такође украшен светитељским образима и скупоцјеним камењем, предати манастиру мјеста одакле је потекао”.
У другом дијелу обраћања он је изнио податке које јавност до сада није имала прилике чути, а то је податак о још једном вриједном дару монаха Василија манастиру Подмалинско, ријеч је о спису ,,Грешних Спасеније:
,,Осим овог Јеванђеља монах Василије је још један сачуван душекористан спис приложио и дао манастиру Подмалинско. Ради се о спису ,,Грешних Спасеније” који је збирка монашких порука који је трудом истог монаха Василија и брата му Стефана преведен на српски језик и дарован манастиру њиховог отачаства 1686. године, осам година раније него Јеванђеље. Како стоји у посвети врло сличне садржине као ова која је на Јеванђељу.
Овај рукопис се чува у Народној библиотеци у Петрограду (Русија) а са језичке стране овим рукописом се бави уважена професорка Јелица Стојановић. Вечерас први пут можете чути да је Василије светогорац родом Дробњак са Загуља осим Јеванђеља предао и подарио Манастиру Подмалинско и ову душекорисну књигу што говори о његовом угледу и образовању”.
,,Рукописно Јеванђеље из Манастира Подмалинско преношено је некад усљед историјских мијена и харања манастира у околне цркве ради чувања, али се увијек враћало у манастир коме га је његов дародавац завјештао. Када у манастиру није било више монаха, о манастиру су водили бригу мирски свештеници Периша Ђикановић, Зарија Жугић и Митар Лопушина који ће након што је манастирска кућа срушена и манастир угрожен, поједине манастирске књиге пренијети у цркву у којој је служио. Након пензионисања а како није имао ко да га наслиједи на парохији прота је Јеванђеље склонио у своју кућу и тамо је чувано до 1995. године”. - подсјетио је прота Мирчета.
Он је у чину предавања јеванђеља Митрополиту Амфилохију од стране проте Митра Лопушине након 35 година, видио библијску сцену Светог Симеона Богопримца у којем се његово исчекивање доласка спасења испунило када је на руке примио самог Месију Христа Спаситеља Свијета од гријеха, смрти и ђавола:
,,У овом кратком видео-снимку смо видјели да престарјели прота Митар предаје Јеванђеље у руке младом, харизматичном и храбром Митрополиту Амфилохију и као да гледамо ону библијску сцену када старац Симеон богопримац, дочекавши Месију Христа говори ријечи: ,,Сада отпушташ у миру слугу свога Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје” и као да у овом сусрету одзвањају ријечи апостола Павла, а кроз уста и живот проте Митра: ,,Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру сачувах!”
,,Чувајући ово Свето Јеванђење, прота Митар није само чувар једне старе књиге, него се кроз цијели његов дуги живот показао као чувар Јеванђеља као начина живота, свједочећи крст и васкрсење Христово”. - закључио је прота Мирчета.
Након протојереја Мирчете Шљиванчанина, ријеч је узео и један од приређивача ове књиге, господин Томаш Ћоровић.
Он је све присутне упознао са занимљивостима и подацима самог настанка ове књиге:
,,Као један од приређивача покушаћу да испричам како је настала ова књига коју данас овдје представљамо. Прота Митар већ у добро позним годинама, одлучи да своја горка сјећања стави на папир и остави нама да их једног дана читамо. Као сараднике одабере своје двоје-троје унучади и почне им причати своју животну причу, а они су слушали деду и записивали су сваку ријеч. Колико је прота успио своје казивање пренијети младим сарадницима од онога што је био планирао остала је тајна”.
,,Недуго пошто се прота упокојио његова ћерка, магистар фармације Станица Вујачић упознала је свога школског друга из Боанске школе доктора Томислава Томића са текстом сјећања на свога оца. Доктор Томић се обрадовао тим текстом и прихватио се озбиљног посла да на основу тих записа интервјуа који је рађен са протом Митром 1990. године из свије архиве направи заправо књигу”. - присјећа се господин Ћоровић.
Он је потом образложио да је управо његово прикњучивање тиму била идеја тадашњег Епископа будимљанско-никшићког, а садашњег Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија:
,,Књига се појавила у приватном издању и скромном тиражу 2018. године. Управо тада сам завршио књигу ,,Црква у Дробњаку” гдје је на промоцији ове монографије у Београду говорио и Владика Јоаникије. Пошто је већ био прочитао протина горка сјећања, предложио ми је да се с обзиром на обимну грађу о цркви и дробњачком свештенству са којом располажем, прикључим постојећем тиму и да заједнички објавимо протину књигу у издању Епархије. Радо сам се одазвао и био срдачно примљен од доктора Томислава и протине фамилије”.
Господин Томаш Ћоровић се осврнуо потом и на тежак животни пут проте Митра, акцентујући да му судбина на том путу није била наклоњена:
,,Судбина проти Митру није била наклоњена, остао је рано без оца, ратови прво балкаснки па онда европски како су га тако звали, окупација, гладне године, епидемије… био је добар ђак у школи, као свештеник понио је лијепо име у народу, успјешно почео да се бави политиком. А онда долазећи рат, крвави братоубилачки, он се као човјек од угледа нашао у том вртлогу. Баш када су комунисти кренули са масовним хапшењем виђенијих људи и убиствима без суда, поп Митар је избјегао партизанској патроли која је дошла кући да га води на Боан и са групом комшија пребјегао у Колашин и прикључио се четничком покрету Павла Ђуришића.”
Он је истакао да поред свих недаћа и искушења кроз које је прошао прота Митар заправо никад није запустио своју свештеничку службу, напротив вршио је ревносно сачвавши својим примјером живота и углед Цркве и свој лични:
,,У комунизму, поп Митар има статус освједоченог противника система, новог државног поретка, што је потврдио одмах на почетку гласајући за краља и монархију. У тешким поратним турбуленцијама, временима колонизације, резолуције информбироа, индустријализације и сталне немаштине, а поврх свега интензивном комунистичком пропагандом свештеник Митар Лопушина је ревносно вршио своју службу и успио да сачува углед Српске Православне Цркве и свој лични”.
,,Поштован је од свих, а то нико није смио да му каже” - написао је на једном мјесту академик Миро Вуксановић.” - цитира напослијетку приређивач Томаш Ћоровић.
На самом крају вечери, модератор Борис Мусић цитирао је ријечи светопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија које су говориле о лику и дјелу и животу проте Митра Лопушине, закључујући да су то ријечи које и ми данас можемо изговорити од ријечи до ријечи:
Гледајући све дане живота Протојереја Митра Лопушине у огледалу овога дана, ми можемо мирне и спокојне душе рећи, благо мајци која га је родила, благо народу који га је изњедрио и благо земљи коју је освештавао својом врлином, молитвом, својим часним крстом и својим часним животом. Благо времену које даје овакве изданке честите какав је био и остао и остаје прота Митар Лопушина, ријечи су светопочившег Митрополита Амфилохија изговорене о лику и дјелу протојереја Митра Лопушине. Исте те ријечи мирне душе можемо поновити и ми који смо дужни да се вјечно сјећамо оваквих најбољих и најљепших примјера из рода нашега, али и да се на њих угледамо својим животом.
Приредио: Борис Мусић
Фото: Срећко Радовић
Видео: Срећко Радовић & Дарко Радуновић
