У недјељу, 19. новембра 2017. године, 24. седмице по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Овим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојерејâ : Далибора Милаковића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.
Свима сабранима, свом вјерном народу који се стекао у овај Свети храм и торжествено прославио недјељни празнични дан - мали Васкрс, обратио се пастирским словом, началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је у свом пастирском обраћању говорио о значају и суштини прочитаних јеванђелских прича, указујући притом на важност имања тврде Божје вјере, поуздања у Господа Бога, али и указујући и подсјећајући на љубав Божију, старање Божије и промисао Божији у животима свих нас, будући да по његовим ријечима чуда која је Господ творио, Он твори и данас свакога тренутка и свакога дана :
“Чули смо браћо и сестре и дјецо читајући данас на овоме светоме сабрању из Јеванђеља по Светом апостолу и јеванђелисти Луки два чудесна догађаја која је учинио Господ наш када је ходио по Земљи.
Чули смо догађај како је исцјелио ову болесну несрећну жену која је дванаест година боловала од тешке болести течења крви.
И чули смо како је њена вјера спасла, зато што се у тој својој муци трудила да се дотакне Спаситеља и Његових светих хаљина и добила је исцјељење.
Из овог догађаја видимо колико је вјера важна и колика је величина вјере и колику суштину и који смисао има та ријеч која је кратка али која је животворна и која је спасоносна.
Други пак догађај о коме смо данас чули је још веће чудо него исцијељење ове болесне жене, а то је догађај у којем је Господ вратио живот - васкрсао је кћерку старјешине јеврејске синагоге - Јаира.
И кад год чујемо за таква дјела Господња не може да нам се не отме благодарење и радост зато што се Господ увијек одазива на невоље на муке и на проблеме и на вапаје оних који му са вјером, са смирењем, са љубављу приступају.
То је оно свакако што нам прво пада на ум када чујемо о оваквим Божијим дјелима, али оно што не би требали помислити је да је све то само било онда када је Господ ходио међу народом док је био на Земљи.
Наиме, таква дјела Господ чини непрестано.
Колико нас зна за такве примјере у цркви да су се многи који су боловали од неке тешке болести исцијелили ?
То знање нама који овдје живимо по Божјем благослову близу Светог оца Василија и других светитеља је тако доступно и о томе можемо много често да чујемо.
Дакле можемо да видимо да Господ и даље исцјељује болеснике.
А и ово о васкрсењу није нам непознато.
Јесте да нијесмо видјели да је Господ васкрсао некога тјелесно, али да Господ и сила Божија васкрсава много духовних мртваца - то свакако знамо и то можемо често и из свога личног примјера да кажемо.
Па онда шта би требали да узмемо и да се подсјетимо читајући данашње Свето Јеванђеље ?
Треба да се подсјетимо да Господ који чини чуда, који нас непрестано обасјава својом милошћу, својом љубављу, својим милосрђем, није то само чинио да покаже своју божанску силу и моћ, него да и нас научи како треба да живимо.
Све оно што је Годпод учинио, све оно што је записано у Светом Јеванђељу - то јесте нама поука, јесте примјер како ми треба да живимо и како и ми треба да проводимо наш живот - да следујемо за Христом, да нам Он буде примјер како да се односимо према ближњима.
Ако видимо да је Господ у данашњој јеванђелској причи одмах кренуо када га је Јаир старјешина синагоге замолио и пред Њим поклон учинио да иде да помогне његовој ћерки која је била болесна, шта би онда друго ми могли да се поучимо, него да када сретнемо човјека кога душа боли који пати и који страда и ако нам ту своју муку каже и ако за њу знамо, шта би друго требало да учинимо - него да одмах кренемо да му се нађемо ?
И ако можда тада имамо неког посла, нашег личног посла.
Зато нас данашње јеванђеље учи томе да је много важнији посао да се нађемо човјеку који пати који страда и којем би можда и наша ријеч а камоли наше дјело било за утјеху и можда на спасење.
А друго што видимо из Светог Јеванђеља а често можемо и сами у животу осјетити јесте да кад кренемо некоме да помогнемо, кад кренемо да се некоме нађемо, зар се и око нас не налазе људи који често говоре као ови што су говорили Христу кад је дошла вијест да је умрла дјевојчица : “Ма узалуд то радиш! Пусти, не можеш ти ни њему ни њој помоћи ! - Предалеко је она отишла и ту нема помоћи!”
А шта нас Јеванђеље учи ?
Учи нас да увијек има помоћи, да је ријеч Божија животворна, да оживљава, да је Господ вратио у живот дјевојчицу која је била умрла.
Тако да и неко наше дјело које је учињено из љубави може да васкрсне некога за кога нам се чини да је мртав, да је за њега касно, да је отписан.
Е то нам данашње Јеванђеље поручује.
Поручује нам да ријеч Божија - оживљава и да је она ријеч живота и поручује нам да ако смо способни да је примимо и ако смо способни да је другом посвједочимо - да може бити и да је увијек спасоносна и другима.
То би могли извући као поруку данашње јеванђелске приче.
Са једне стране да следујемо примјер Онога по чијем смо лику саздани, Онога који је дошао међу нас да нас научи, да нам покаже да можемо да будемо прави људи. А са друге стране да не одустајемо када се одважимо да учинимо неко добро дјело.
Јер Господ - Ријеч Божија је ријеч живота, а ми ако смо истински Његови свједоци - ту ријеч ћемо пренијети и показати кроз љубав, кроз састрадавање и та ријеч ће можда некога да васкрсне.
Можда ће неко који је можда чуо за Цркву, или можда некад дошао у Цркву, који можда има Јеванђеље у својој библиотеци, али се није срео са живим Богом - можда ће и сигурно ће ако осјети поред себе срце које састрадава са њим попут оног Христовог - оживјети и постати Божији.” - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је током Литургије такође најавио и да ће се вечерас са почетком у 19 часова у Крипти Саборног храма одржати промоција књиге архимандрита Данила Љуботине „Перој – пером романтичара“.
На промоцији ће говорити Његово Високопреосвештенство Епископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, аутор књиге архимандрит Данило Љуботина и протојереј-ставрофор Гојко Перовић - ректор Цетињске богословије.
Борис Мусић
Фото : Борис Мусић
