Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену

Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену

Прота Никола Пејовић на првој вечери Дана Митролита Амфилохија: ,,Дани посвећени Митрополиту Амфилохију и обновљена душа овог народа су потврда да је капела на Ловћену изграђена и да само остаје да се Богу помолимо и да наставимо тим путем!”

Промоцијом новог албума Капела народног гуслара Максима Војводића, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас, 28. октобра 2022. године, свечано су отпочели Дани Митрополита Амфилохија, коју Митрополија црногорско-приморска и свештено братства Саборног храма организују поводом друге годишњице од упокојења светопочившег Митрополита Амфилохија.

Прво вече, од укупно четири вечери, које се одржавају од 28. октобра до 1. новембра, отворио је народни гуслар Максим Војводић који је, уз учешће гуслара Радована Сукновића, Жељка Вукчевића, Владимира Радојевића, Луке Зечевића, наратора вечери Василија Маруновића и етно појца Бранке Зечевић, представио свој нови албум ,,Капела”, који је посвећен управо завјету Митрополита Амфилохија и обнављању Његошеве капеле на Ловћену.

Након уводних ријечи модератора Бранке Зечевић и Василија Маруновића многобројно сабранима у крипти Храма обратио се протојереј Никола Пејовић, који је у име Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија који је спријечен да присуствује свечаном отварању Дана Митрополита Амфилохија многобројним обавезама у Светом синоду, благословио ово сабрање и обратио се надахнутим ријечима које преносимо у цјелости:

,,Часни оци, браћо свештеници, господо хришћанска, помаже Бог!

Прије свега у име Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија желим све да вас поздравим и да пренесем његов благослов и жал што вечерас није овдје заједно са нама, јер ово је његов предлог и ово је његова идеја да управо ови дани посвећени другој годишњици упокојења блаженог спомена Митрополита Амфилохија почну са промоцијом овог ЦД-а. Али, због обавеза синодалних у Српској Патријаршији, данас је био спријечен да стигне вечерас на ову промоцију.

Шта је Митрополиту (Амфилохију) значила Капела на Ловћену и зашто уопште ове вечери капела? Зашто гусле? Зашто Максим Војводић?

Мислим да то знате сви боље од мене, али оно о чему сам размишљао, а то је оно што је Митрополит неријетко говорио и у последњих неколико година понављао, а то је да је он склопио савез са Господом да га не узима док не види Капелу на Ловћен. Десило се да Капела није физички изграђена, а да је Митрополит похитао у наручје Господње. Ко је сада ту прекршио договор? Да ли Митрополит који је пожурио, или Господ који га је прије времена позвао?

Размишљајући о томе, наишао сам на многа мјеста у Светом писму у којима су људи рецимо, када је Господ говорио својим апостолима: Чекајте ме, ја ћу брзо други пут доћи, тај његов други долазак толико ишчекивали, као да ће сваког дана Господ доћи. А ево колико је генерација прошло, двије хиљаде година је прошло, а ми још живимо тим духом ишчекивања доласка Господњег.

Неријетко је Господ говорио Да овдје међу нама има оних који неће умријети док не виде Царство небеско да је дошло у слави. Међутим, људи умиру, а тај други долазак и Царство небеско у пуноћи још није дошло. То не значи да Господ не говори истину, него значи да је јеванђелска ријеч и ријеч Христова, а тиме и Митрополита као једног ходећег Јеванђеља које је три деценије баш то Јеванђеље овдје проповиједао, да оно има један дубљи смисао који превазилази и простор и вријеме.

Можда и наједакватнији за разумијевање тог завјета, савеза и договора Митрополита и Господа, који ће нам открити ту тајну, чини ми се, даје Свети Симеон Богопримац. Чули сте сви за празник Сретење Господње. Он је био један од оних људи који су преводили Стари Завјет од оних чувених седамдесеторице преводилаца и када је наишао на мјесто гдје пророк Исаија каже да ће дјева зачети и родити дијете, он је то преправио размишљајући људском логиком: Како може дјева да роди? Он је то преправио и написао да ће дјевојка зачети и родити дијете. Међутим, јавио му се анђео Господњи и рекао да ипак преведе онако како пише пророк Исаија и да је то од Духа Светога, а не од људи и да ће тако и бити.

Тако је овај старац доживио дубоку старост док је дочекао мало дијете Исуса којег су донијели у Храм и када Га је видио управо му је Дух Свети открио да је Месија ушао у Храм и да је то дијете заправо онај који ће донијети спасење његовом народу.  Он Га узима у своје наручје и каже оне ријечи које ми на свакој вечерњој служби понављамо: Сада отпушташ у миру слугу Твога Господе, по ријечи Твојој… и тако је скончао свој живот.

Дакле, видимо да он узима то дијете и ако се домострој спасења још увијек није одиграо и ако се још увијек није десило ни Христово крштење, ни Преображење, ни улазак Његов у Јерусалим, ни Његов одлазак на Голготу, ни Његово страдање, ни Његово пребивање у гробу, ни тридневно Васкрсење, ни сједање са десне стране Богу Оцу, али он већ у Њему види Господа Бога и не провјерава, он осјећа да је оно што му је Бог обећао већ испуњено.

Наш Митрополит је гледајући своју дјецу и свој народ на оним величанственим литијама загрлио тај народ и видио већ Његошеву капелу на Ловћену, коју је грађевински направити врло једноставно. Он је већ видио да је тај његов савез и његов договор са Господом испуњен и загрливши своју дјецу је рекао: Ево сада отпуштај у миру слугу Твога Господе, јер мој завијет је овдје испуњен. 

А нама генерацијама које иза њега долазе остаје да слиједимо његово дијело, да чујемо његову ријеч и да остваримо омо што је био његов главни мотив, а то је да идемо до Христове побједе. То значи да у себи и у свакоме од нас на првоме мјесту побједи Христос као вјечна истина, вјечно добро и вјечна љубав, а капела ће и у физичком смислу доћи на своје мјесто тамо одакле никад није ни отишла. Зато, ово вече и ови дани посвећени Митрополиту Амфилохију и наш Максим Војводић и његова дружина су потврда да је Капела на Ловћен изграђена и да само остаје да се Богу помолимо и да наставимо тим путем!”

Након обраћања протојереја Николе Пејовића, услиједио је богат и занимљив културно-умјетнички програм, који су у препуној крипти Храма задивљујућим изведбама украсили народни гуслар Максим Војводић, Бранка Зечевић, Василије Маруновић и Радован Сукновић, Жељко Вукчевић, Владимир Радојевић и Лука Зечевић.

До обнове Његошевог завијета и цркве на Језерском врху, хранићемо се црквама које су саграђене по узору на изворну Капелу

У другом дијелу вечери сабранима обратио се и директни потомак владике Василија Петровића – Иван Петровић Његош, чије обраћање преносимо такође интегрално:

,,Часни оци, браћо и сестре помаже Бог!

Налазећи се у близини земних остатака истинскога ктитора овог Храма, Митрополита Амфилохија, припала ми је част да узмем учешћа у манифестацији Дани Митрополита Амфилохија, а на промоцији вишеструко награђиваног народног гуслара Максима Војводића и његовог албума Капела.

Усудићу се рећи да уз Цркву и вјеру у Васкрслог Господа нашег Исуса Христа, епска пјесма пјевана уз гусле је један од носећих стубова опстанка и развоја Црногораца кроз вјекове и тешка времена која су пролећела изнад нашег народа.

У тешким временима и временима безнађа гусле су соколиле и храбриле овај народ и подстицале јунаке на своје подвиге. Наше сузе су утирали вјешти звуци дивних гусала, записује Ловћенски Тајновидац у најбољем овоземаљском свом дјелу Горски Вијенац.

Колики је значај Владика Раде давао гуслама најбоље говори то што је у Горском Вијенцу додијелио још једну епизоду гуслама кроз лик и дјело слијепог и старог мудраца игумана Стефана који тражи гусле, а потом и гусла: Бог да прости, весела празника, додајте ми ђецо оне гусле, ваистину ми душа иште да пропојем, одавно нисам. 

Данас у вријеме техничког и информатичког развитка и у вријеме задовољавања свих материјалних и чулних прохтијева, сабрали смо се да кроз лик и гусле Максима Војводића посвједочимо да нијесмо заборавили на своју историју и традицију и да нас суштински није захватила западњачка река, како пјева наш прослављени пјесник Мирослав Ракић.

Максим Војводић управо за тему свог албума узима онога који је дао вјечан значај гуслама – Владику Рада и његов гроб, страдалну капелу – духовни свод наше отаџбине.

Још за живота у младим годинама и у пуном здрављу без назнака икакве болести, Владика Раде је размишљао о томе гдје ће почивати његови земни остаци и тако пројектује и за живота саграђује цркву на Црквинама, Језерском врху и посвећује је своме стрицу Светом Петру Цетињском, којега су још за живота Црногорци сматрали светим.

Страдање Његошевог гроба почиње Првим свјетским ратом када су са разарача у Боки аустроугарске хаубице гађале и погодиле Његошеву капелу, чиме су је тешко оштетили, о чему постоје и уредно документоване фотографије.

Капела је циљано рушена да се на њеном мјесту подигне споменик Францу Јосифу ђе он са обје руке стоји ослоњен на мач. У сврху тога је у Хрватском дому у Херцег Новом организован конкурс за избор модела споменика у част освајања овог Јадранског Гибралтара, а потомцима на спомен како је записано на самом конкурсу. Конкурс је организовао Дубровчанин Марко Рашица, учествовао је на њему и побиједио. Но, догађаји на бојишту су се муњевито мијењали, отварањем Солунског фронта и његовим пробојем долази до радикализације ситуације, која није ишла у прилог окупатору, и окупатор убрзо капитулира. Умјесто затирања туђих светиња и подизању споменика оружју и отимачини, Франц Јосиф доживљава рушење и нестајање империје која се вјековима градила на крви и експлоатацији Јужних Словена.

Настанком мира створила се потреба за обновом Његошевпог гроба. Краљ Александар Карађорђевић имао је у плану да на мјесту Његошеве капеле сагради маузолеј и у ту сврху ангажује тада младог вајара Ивана Мештровића. Међутим, краљ је наишао на жесток отпор тадашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића и одустаје од тог плана. Иван Мештровић ће педесетак година касније ипак успјети да на Ловћену сруши Капелу и подигне маузолеј. Сви извјештаји и записи разних комисија састављених од стручних лица који су излазили на Језерски врх да утврде чињенично стање, имају јединствен закључак да услед тешких оштећења Капеле, исту није могуће поправити. Томе треба додати и вапај комисије за процјену штете коју је формирао првостепени суд, а који су чинили Његуши: Станко Перов Кадија и Иво Радов Бећир, који свој вапај уобличавају тако што кажу да уколико следећу зиму црква дочека у постојећем стању срушиће се у копривну валугу. Вапаји су уродили плодом и 1925. године по пројекту руског емигранта Николаја Краснова на аутентичним темељима старе цркве, обнавља се Капелица.

Оно што спољни фактор у лику окупатора Аустроугарске није успио да уради, урадио је домаћи фактор. Почетком 70-их година XX вијека, заобилазећи све моралне и правне процедуре и ставове највећих интелектуалца тога времена, комунистички режим руши Капелу и на њеном мјесту гради маузолеј. Ако је идеја била да се рушењем цркве на Језерском врху наруши и наружи лик и дјело Владике Рада онда је резултат супротан од намјере. Како записује један књижевник наших дана: Као и Свети Сава, Његош је данас већи и значајнији него што је икада био. Он је мањи само од себе самога и онога који ће тек бити.

Са друге стране, ако је идеја била да се рушењем капеле затре историја и вјера једног мученичког народа онда је резултат био исти као у претходном случају. И ако је дјеловало да вишедеценијски напори затирања свијести о поријеклу и коријенима почињу да дају резултате, недавни догађаји у виду величанствених литија показали су да је резултат ништаван и да овај народ није заборавио ко је, што је и од кога је.  И док је свјетовна власт рушила Његошев гроб, непримјерно протјеривала Његоша из уџбеника и наставних програма, заборављала сваки његов стих, дотле је он растао у круговима своје Цркве и дорастао до проглашења за свеца на Литиргији 19. маја 2013. године у Цетињском манастиру, коју је служио блаженопочивши Митрополит Амфилохије.

Рушење Капеле, насупрот жељи њених рушитеља, постала је као зрела култура која је под налетима јаке олује расула своје сјеме из којега су никле, по узору на њу, двадесет једна капела до сада, које се налазе у Црној Гори, Републици Српској, Србији, Словачкој и на Сјеверно-америчком континенту, а имамо најаве и градње нових цркава, нових корака који нас воде до Језерског врха и обнове изворне Капеле.

То племенито сјеме стигло је и до наших народних гуслара који су опјевали разарање Капеле и чувају је од заборава. Такав је и наш Максим Војводић који је свој албум насловио пос именом: Капела. Вапај гусала због рушења цркве и надежда у њено обнављање је јак импулс самосвијести овог народа и жеље да се раскине са варварским нагонима рушења светиња и завјета. Вапај гусала и одговор на питање када ће бити испуњена жеља за обновом Капеле у овом тренутку немамо. Односно, онако како је рекао наш Митрополит Јоаникије, то ће се десити када будемо бољи. Мишљења сам да ће то бити тренутак општег помирења у Црној Гори који ће помирити све сукобе почев од оних најранијих – крвне освете, преко братског страдања изазваног Другим свјетским ратом, до сукоба најновијих дана. Тада ћемо градити цркву на Ловћену растерећени дневно-политичке саботаже, градићемо је онако како је пројектовао и за живота саградио Петар II Петровић – Његош. И нећемо водити бескорисне полемике да ли је краљ Александар имао неку скривену намјеру или је хтио да испуни Његошев завјет, послије одустајања од градње Мештровићевог маузолеја. Тада ћемо градити кров нашој отаџбини и кренуће морални и економски опоравак, наступиће вријеме благостања овог вјековима намученог народа.

Што се тиче саграђеног маузолеја на Ловћену, остаће да свједочи о једном неразумном времену и насилничком режиму, рушење маузолеја није опција јер то није одлика културе. На Језерском врху има мјеста и за Капелу и за маузолеј, онако како каже народна пословица: Ђе чељад нису бијесна, ни кућа није тијесна. До обнове Његошевог завијета и цркве на Језерском врху хранићемо се црквама које су саграђене по узору на изворну Капелу и онима које ће се градити. А Максим Војводић и народни гуслари ће нас подсјећати и опомињати на нашу обавезу. Хвала.”

Дани Митрополита Амфилохија наставиће се сјутра, 29. октобра, Дјечијом академијом под називом Дјеца своме Митрополиту Амфилохију у крипти подгоричког Храма, са почетком у 19 часова.



Текст, фото & видео: Борис Мусић

Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену
Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену
Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену
Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену
Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену
Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену
Почели Дани Митрополита Амфилохија: Гледајући народ на литијама, Митрополит је већ видио Капелу на Ловћену