Његово Преосвештенство Епископ Диоклијски господин Кирило (Бојовић), служио је у недјељу 23. октобра 2016. године, Свету службу Божију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Ово је била прва Света Архијерејска Литургија коју је Преосвећени Владика Кирило служио у Саборном храму у Подгорици, од како је и хиротонисан 31. јула ове године, управо у овом истом Храму.
Овом приликом саслуживало му је свештенство Саборног храма :
протојереји : Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин као и протођакон Владимир Јарамаз.
Благољепију богослужења је поред самог доласка Његовог Преосвештенства као и великог броја присутних вјерника, свакако допринијело и комбиновано пјевање и допуњавање између мјешовите пјевнице оформљене при Саборном храму и црквеног хора "Свети Апостол и Јеванђелиста Марко" који већ дуги низ година успјешно води диригентица Људмила Радовић.
У литургијској бесједи, након читања из Светог Јеванђеља, Преосвећени Владика Кирило се обратио вјерном народу - поучним и надахнутим словом.Владика Кирило је говорио о празнику којег торжествено прослављамо, будући да данас славимо 367 Светих Отаца Седмог Васељенског Сабора (Другог Никејског Сабора), који је одржан током мјесеца септембра и октобра 787. године у Никеји.
Овај Васељенски сабор сазван од стране Царице Ирине имао је за циљ да укине тадашњу горућу јерес - јерес иконоборства.Ових 367 Светих Отаца је на том сабору одбранило поштовање икона и они су тада формулисали ту истину и прави начин поштовања Светих Образа - казао је он.
Владика Кирило је између осталог у својој бесједи такође извршио и кратку опсервацију, као и кратак осврт у односу на кључне историјске догађаје који су повезани са иконоборачком јереси и то по хронолошком реду, почев од тога како је та јерес настала, како се развијала, те напослијетку, како је побијеђена.
На самом крају свога обраћања, Владика Кирило се осврнуо и на саму суштину иконопоштовања и на дубински смисао иконе у животу и искуству живе Цркве :
"Што би ми још могли рећи ?
Једна од реченица на овом сабору која се чула јесте да су свете иконе Јеванђеље у слици, па је била и та прича за простији народ да је то Јеванђеље написано за неписмене - за просте људе који нису знали да читају, који нису били образовани.
Међутим, то је било доста поједностављено тумачење, има у њему истине, али не обухвата оно сву суштину иконопоштовања.
Поштујући иконе, гледајући иконе - то је већ почетак виђења Божијег - виђења Небескога свијета.
Управо је у томе тајна нашега спасења, јер, како кажу Свети Оци : "уколико не видимо Бога у овоме свијету и уколико заиста не повјерујемо у Бога истински и не видимо га, нећемо га видјети ни у будућем вијеку."
Дакле, икона је већ почетак виђења Божијега и однос са иконом - ево видимо монахе Хиландара (икона Пресвете Богородице Тројеручице - представља Пресвету као игуманију обитељи - у пуном смислу те ријечи) какав имају однос са иконом Тројеручицом, то је већ живи однос са том личношћу која је на њој изображена."
"Икона треба да будемо сви ми, Светим Крштењем, уласком у Цркву ми постајемо икона Бога невидљивога.
И та иконична задатост је дата од Бога - јер како пише у Светом Писму : створи Бог човјека по лику свом и по подобију.
Е управо то по подобију нас наводи да се уподобљавамо, да се подвизавамо, да би се што више приближили оном првом лику који нам је задат као циљ нашег хришћанског живота." - нагласио је он.
Многобројно сабрани вјерни народ Божији се у великом броју присајединио Светим Тајнама Тијела и Крви Христове.
Док је заједничарење вјерних, након одслужене Литургије, настављено по доброј устаљеној пракси за трпезом љубави.
Борис Мусић
