У Недјељу 21. по Педесетници, 17. новембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз.
Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.
Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић.
Отац Бранко је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на смирење и трпљење убогог Лазара сиромаха који је боловао од многих болести и великог и силног богаташа који је сав свој живот провео у предавању и робовању сујети, самодовољности и гордости, а који следствено томе није практично никад у своме животу ни показао бригу за неког, нити пак жељу да помогне и учини милост.
Почетни дио свог обраћања отац Бранко је посветио расчлањивајући и указујући на погибељно дејство презрења које се осликава у примјеру овог богаташа и његове тешке извјесности у адским мукама, будући да је његово презирање брата свога значило и оно дубље и више, а то је презирање Бога:
,,Шта је то тако отуђило боготаша, а шта је изнијело убогог Лазара?
Богаташ није у свој својој сили, у своме богатству, што не значи да богатство самим тим значи и духовну погибао, али, значи да овај богаташ своје велико богатство није искористио на духовно спасење, на помоћ ближњем. Већ је то богатство било само подређено њему и његовим потребама, његовој саможивости и себичнсоти. Односно сваком гријеху и сваком паду.
Међутим, оно што је најгоре, он је презрео брата свога, он је презрео Божије створење, а самим тим је и Бога презрео. Сигурно да је овај богаташ скретао поглед и уклањао га са убогог Лазара, што значи да он ниједном није био у стању доћи до њега и питати га: ,,Брате, треба ли ти нешто?""
,,Са друге стране, убоги Лазар у таквој каквој је ситуацији животној био, није роптао на Бога, на живот, није се жалио, није тражио помоћ, него оно што му је Бог намијенио, он је то смирено држао и носио кроз живот са великим трпљењем." - нагласио је он.
Како отац Бранко у свом даљем излагању примјећује, у Царству Небеском се откривају истинске а не оне вештаствене и пролазне, трулежне особине, попут тјелесне љепоте, моде и силе и богатства материјалног, већ се откривају ризнице духовне, оне које је човјек сабирао и којим се уграђивао још у овом животу, зато су по ријечима оца Бранка се њихове улоге по њиховом представљењу замијениле:
,,За разлику од пролазне земље, у Царству Небеском је управо обрнуто, у ствари је она слика богаташа и његове радости и спољног украшавања - слика душе убогог Лазара, његових врлина. А болест тјелесна Лазарева и немоћ и мука је у ствари била слика душе овог самољубивог и гордог човјека - богаташа."
Отац Бранко се посебно осврнуо на јеванђелску поуку ове приче која нам свједочи и опомиње нас и наводи на бригу о ближњем нашем, будући да је Црква Божија заједништво и заједница, али, заједница љубави, старања и спасења:
,,Ето како Бог Господ пред нас мудро поставља ову причу и ето гдје нам Господ показује да треба да се трудимо и радимо у овоме животу.
И ако је Господ свима нама дао различите дарове, и ако смо неједнаки и по врлинама и по даровима и по материјалном богатству у овоме свијету, дати су нам ипак љубавм разум и слобода да све братски и међу собом колико смо у могућности дијелимо и да зависимо једни од других. Што ће рећи да нам је дата заједница, дато нам је да и наше спасење у великој мјери зависи од онога другога, односно нашег односа према Богу и ближњем. Зато је Црква Божија управо заједница љубави и заједница спасења, то је оно што је пред нас постављено у овом јеванђелском примјеру."
Он је такође у другом дијелу своје пастирске бесједе посебно подвукао да је веома битно да не дозвољавамо да се удаљавамо и отуђујемо једни од других, већ да се требамо запитати шта је то што онај до нас треба, и тако свако понаособ:
,,Најгоре је отуђење једни од других, најгоре је удаљавање, и од ближњих и од Бога. Зато нас Господ подучава да се окренемо једни другима, да погледамо једни на друге и видимо шта је то што ономе другом у овоме свијету, у овоме животу недостаје. Запитајмо се у чему ближњега можемо помоћи, шта је то што онај презрени брат нема? А тиме да покажемо своје милосрђе и милост, а то је оно што није имао овај богаташ коме се ни имена не зна." - нагласио је отац Бранко.
,,Нека би нам ова јеванђелска поука била на знање и спасење, да оно што можемо добро, да учинимо брату своме, не би ли и нас Господ уписао у књигу живих као што је уписао и убогог Лазара, чије име одјекује кроз сва времена и епохе, као примјер истинског Божијег човјека." - пожелио је на крају свог пастирског обраћања отац Бранко.
БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА БРАНКА ВУЈАЧИЋА
Борис Мусић
Фото: Борис Мусић
