Протојереј Бранко Вујачић: Свака личност је непоновљива и различита по Божијем дару и љубави
Протојереј Бранко Вујачић: Свака личност је непоновљива и различита по Божијем дару и љубави
У недјељу шеснаесту по Педесетници, 10. октобра, 2021. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић. Проти Бранку је саслуживао старјешина Саборног храма: протојереј-ставрофор Драган Митровић, јереј Велимир Бугарин, као и протођакон Владимир Јљарамаз и ђакон Илија Арзејкин.
Након причитаног зачала из Јеванђеља, свима сабранима надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Бранко Вујачић.
Прота Бранко је у уводном дијелу бесједе протумачио суптину јеванђелске приче о талантима које Господ дарује сваком човјеку. Он је том приликом подсјетио да дарови којима нас Господ дарује јесу првенствено духовне природе:
,,Шта нам поручује данашња јеванђелске прича? Чули смо о човјеку који је раздијелио своје богатство подаривши таланте тројици људи, који је након неког времена дошао да види шта се десило са његовим раздатим богатством. Двојица су то богатство умножили, а један од њих га је закопао. А у ствари, ово је прича која говори о Господу и нама људима. Ово је прича о томе како нас Господ обдарује својим богатством, мислећи првенствено на духовно богатство, духовне дарове, врлине које нам дарује према нашој моћи".
У даљем излагању, он је указао на то да је сваки човјек јединствен, непоновљива личност по Божијем дару и љубави, те да се управо спашавамо кроз заједништво, једни корз друге:
,,По Божијој љубави, по Његовом дару смо сви ми људи непоновљиви, свака личност, различити смо и нема никога да је исти. Господ је свакоме дао нешто јединствено, а опет свакоме по сопственој снази. Ова прича нас дакле поучава да допуњавамо једни друге и да се спашавао у заједници, једни кроз друге, служећи једни другима".
,,Јасно се види да не постоји неко коме је Господ даровао све, а некоме ништа, или да је неко за све способан, а да неко ништа не може. Сви смо добили од Господа на дар". - бесједио је прота Бранко.
Он је у другом дијелу пастирског слова нагласио да нипошто не треба презирати дарове ни сопствене, као ни оне човјека до нас, већ да их треба умножавати и такве их приносити Богу:
,,Међутим, шта ми треба да радимо са тим нашим даровима?
Треба да их умножавамо. И не треба да будемо завидни и злосутни на дарове другога човјека. Требамо да радимо на својим даровима, да напредујемо, јер коме је много дато, од њега ће се много и тражити и ономе коме је мало дато, мање ће се тражити".
,,Апостол Павле казује да оно што око не видје, ухо наше не чу, руке не опипаше, у срце наше не уђе, Господ је уготовио, припремио онима који Га љубе, онима који му служе и онима који умножавају Његове дарове". - закључио је прота Бранко подсјетивши на ријечи Светог апостола Павла.
Он је затим начинио посебан осврт на личност трећег човјека из јеванђелске приче, који бивајући лијен и горд није умножио своје дарове, сматрајући их искључиво својима а не залогом и даром Бога:
,,Трећи човјек из ове јеванђелске приче који није умножио таланте, већ их је закопао, грдно се преварио. Он је сматрао да Господ тражи оно што није Његово, мислећи да су дарови које му је Бог даровао, којима располаже, искључиво сопствени, његови. Зато је закопао дар у земљу тијела свога. То је онај зли слуга, који живи без Бога и који није свјестан дара Божијега зато је и закопао дар који не само да је Божији, већ је дар дарован и за његово спасење као и за спасење његових ближњих".
Напослијетку отац Бранко је указао на чињеницу да све лоше у нама јесте од нас самих, док је свако добро у нама дар од Бога и јесте Божије, подсјећајући поново на ријечи Светог апостола Павла. Самим тим како он наглашава позвани смо на труд умножавања повјерених нам таланата кроз који прослављамо Бога и спашавамо душе:
,,Свака врлина и свако добро јесте гост на земљи и оно јесте Божије, али, јесте и оно у чему се и ми огледаmо и наши ближњи и што ће бити уздарје и покретач за нашега брата и нашег вјечног сабрата. Разумијемо да је све добро, у ствари оно Божије у нама како и јасно каже апостол Павле: ,,Чиме да се хвалим осим слабостима својим и гријехом?" Међутим, позвани смо на труд, да нисмо лијени и да не презремо дарове Божије у нама и у другима, већ да их умножавамо, да тиме прославимо Бога и да кроз то спашавамо наше душе".
