На празник Воздвижења - уздизања Часног Крста у Јерусалиму, на Крстовдан, 27. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а којему су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић.
Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.
На овај дан се празнује спомен на догађај када је Царица Јелена - мајка Великог Цара Константина, сазнала гдје је закопан Часни Крст у граду Јерусалиму одлучила да поруши Венерин храм испод којег је нашла 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживје. Царица Јелена је тада наредила да се направи сребрни ковчег и да се у њега положи Часни Крст Господњи. Од тога догађаја се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (односно подизање) Часног Крста.
Такође се за овај празник везује и повратак Часног Крста у Јерусалим. Наиме, према предању, када је извјесни цар Хозроје освојио град Јерусалим, однио је са собом и Часни Крст Господњи. Након 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија видје ангела који спречава цара да у раскошном одијелу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у биједном одијелу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.
Током Литургије, свима сабранима обратио се пастирском бесједом протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на суштину празника којег торжествено прослављамо, будући да нам по ријечима оца Мирчете овај празник јасно показује жртву и љубав Бога и Господа нашег коју нам је показао и оваплоћењем и васкрсењем, али и крстом својим часним са којег је загрлио сав свијет:
,,Велики празник славимо, јер славимо Крст Христов. А зашто га славимо?
Славимо га из разлога који као хришћани добро знамо, знамо да је Господ наш и Спаситељ управо на крсту принио себе и жртвовао се за живот свијета, ради нас и нашега спасења.
Показао је својом жртвом да нас воли и показао је да је Он, да је Бог - љубав!
Од тада, од Његовог распећа, од Великог Петка Крст је за хришћане светиња и слава, крст је сила и знамење - крст је спасење!"
Отац Мирчета је у свом даљем обраћању указао на то да је сав живот хришћанина у знаку Часног крста:
,,Сав наш живот хришћански је у знаку Часнога Крста.
И тако у слави историје и есхатологије нашег живота хришћанскога и доживљаја Царства Небескога долазећега ми у ствари живимо и ми се кријепимо и снажимо силом часнога и животворнога Крста и гледамо да наш живот буде у знаку Часнога Крста, угледајући се на и гледајући на Христов Крст који за нас хришћане није само неки тамо обични предмет, будући да у пјесмама црквеним и богослужбеним посвећеним Часноме Крсту се јасно види да се Крсту обраћамо као живој личности, а не као предмету. А обраћамо му се тако зато што је Христос на њему разапет и што се Христос поистовјетио са крстом. Зато је он за нас светиња, слава и знак, не понижења, већ побједе!
А зашто?
Зато што је након крста Христовог услиједило и Његово васкрсење.
Зато је за нас крст слава и зато је крст знак и симбол побједе хришћана и зато се њиме и ми оснажујемо у нашем свакодневном животу да идемо Христовим путем." - нагласио је он.
,,Зато је важно за нас хришћане да када страдамо, пазимо, тугујемо, да када наиђу тешки дани за нас, да се уздамо у силу Часнога Крста који нас оснажује и који нам говори да свако хришћански страдање води у васкрсење и да има смисла да претрпимо и да има смисла да сачекамо јер ће након тог распећа, страдања, услиједити васкрсење. Након нашег личног распећа ако смо у Христу, ако свој крст поистовјетимо са Христовим Крстом онда ће и наш крст бити и слава и побједа и бити васкрсење." - указао је отац Мирчета.
Он је такође навео да је за ношење Крста Господњрг потребна нада у Васкрсење и тврда Божија вјера којом се поистовјећује са Христовим крстом и Његовом жртвом, што нам недвмослислено обзнањује да нас Бог никада неће оставити:
,,Дакле и наше страдање и наша мука коју носимо и наши проблеми ако се поистовјете са Христовим крстом, дакле то значи да ако их трпимо са надом на васкрсење, знајући да нас Бог никада неће оставити, онда и нас крст и то што трпимо постаје нама на корист, постаје спасоносно и бива крст славе Христове, крст радости и Васкрсења." - закључио је прота Мирчета Шљиванчанин.
БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА МИРЧЕТЕ ШЉИВАНЧАНИНА
Вјерни народ се присајединио Светим Тајнама Тијела и Крви Христове у великом броју.
Борис Мусић
Фото: Борис Мусић
