У трећу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу о Суду, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија.
Светом Литургијом предстојао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, саслуживали су му: Протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и ђакони Роман Виларет сабрат манастира Острог и Срђан Радојковић професор сликања на Академији за уметност и консервацију Православне Цркве у Београду.
За пјевницом је појала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети Апостол и Јеванђелиста Марко'' који води диригент мр Људмила Радовић.
Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приче.
На самом почетку свог пастирског слова, он се осврнуо на наше вријеме и садашњост која обилује мноштвом лажног показивања и представљања човјека бољим и другачијим него што у бити јесте, те да неће и не може ништа пред Богом остати сакривено:
"Треба да се опоменемо да ће свако наше дјело изаћи на видјело и да неће ништа бити и остати сакривено, што се неће открити и ако често желимо када живимо да многе ствари сакријемо, да се покажемо бољи него што јесмо, другачији него што јесмо. А наше вријеме, ова садашњост, обилује управо мноштвом тога показивања, приказивања и рекламирања оним што често није истина. Али, сјетимо се да ће доћи дан када ће се све видјети. И шта је и како је и гдје смо и шта смо, кало смо чули у Светом Јеванђељу." - подсјетио је он.
Отац Мирчета је нагласио да је суштина и сами живот и постојање бића Божијега љубав, те да ће нам Господ по љубави и судити:
"А када буде Суд, питамо се, који ће бити закон тога суда? Који ће бити критеријум тога суда на основу којег ће нам Господ судити?
Чули смо данас да ће критеријум тога суда бити закон над законима, то ће бити онај закон који је већи од сваког закона који влада на Земљи. То је заком који је суштина бића Божијега и живота Божијега - а то је љубав. По тиме ће нам Господ судити. Јер Онај који је љубав и не може другачије чинити и одлучивати него по љубави."
У даљем свом обраћању отац Мирчета је подсјетио да је конкретност љубави важна, а не то да ли смо о њој пјевали или писали или говорили, већ да ли смо је имали, односно, да ли њом живимо:
"А то гдје ћемо се наћи, хоћемо ли бити са десне стране Господње или са лијеве чули смо да зависи од тога јесмо ли имали љубави. Зависи од тога јесмо ли не говорили о љубави, не писали о љубави, не пјевали о љубави, него по томе јесмо ли имали љубави - конкретно за свакога човјека који се нашао поред нас."
Он је нагласио да је очигледно да се Господ са сваким човјеком поистовјећује, те да служећи људима ми у ствари служимо Господу, подвлачећи да без заједнице нема спасења, будући да се наше постојање огледа кроз другога, огледајући се кроз Бога и кроз наше ближње :
"Видјели смо из ове приче велику истину - а то је да се Господ поистовјећује са сваким човјеком и да служећи људима - служимо Господу.
А ово је врло важно када причамо у контексту поста. Јер некада пост можемо да схватимо индивидуално, можемо да га схватимо као нешто што је ту да само нама буде боље, да само ми приграбимо неке духовне дарове и да би се само ми приближили Богу.
Али, из ове јеванђелске приче видимо да је све то немогуће без других. А то нас учи искуство Цркве као заједнице, као Тијела Христовога да не можемо сами. Управо зато што се наш живот, наше постојање и свако наше дјелање огледава кроз другога. Огледа се кроз Бога и кроз наше ближње."
Отац Мирчета се у задњем дијелу свог пастирског обраћања дотакао и смисла и суштине поста којем идемо у сусрет у овим припреним седмицама, наглашавајући да је у посту веома важно да задобијамо љубав:
"Пост је у ствари начин и средство да од себе одстранимо све што нас од Бога одваја, а то аутоматски значи и од ближњих наших. То нас опомиње ово Јњванђеље. Опомиње нас да наш живот буде усмјерен ономе што је најважније, а то је да се трудимо сваким даном да задобијемо љубав и да њоме - љубављу живимо.
А пошто то није ни мало лако, управо вријеме поста је вријеме када би требали да задобијемо макар зрно љубави." - закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.
БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА МИРЧЕТЕ ШЉИВАНЧАНИНА
Борис Мусић
Фото: Борис Мусић
