У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.
Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.
Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је говорио о прочитаном зачалу из Јеванђеља, тумачећи дубљи смисао јеванђелске приче о бјесомучном којег је исцијелио Господ од опсједнутости демонима. Тај човјек је био страх и трепет за читав град и за читаву околину, био је толико зао да није могао да живи са људима. Везали су га, чували га, а он је све кидао и бјежао по пустињи и живио је по гробовима, тако да су се људи плашили њега – и да га виде, а камоли да се са њим друже.
Почетни дио свог обраћања отац Мирчета је посветио самој симболици догађаја, кроз који се прожима суштина сагледана кроз нечистоћу зла које прља и одваја човјека све даље од Бога и која сваког човјека који се не обрати Богу сурвава у понор гријеха, прљавштине и ништавила:
,,Господ у овој јеванђелској причи у овом конкретном историјском догађају, изгони из младића много демона - легион њих који су се у њему настанили. А кроз то видимо и каква је судбина човјека који је обузет демонским силама и шта се дешава ако се не обратимо Господу.
Видимо да је живот у општењу са палим духовима, живот у нечистоћи и злу и то нам показује и интересантан детаљ, наиме, овдје се помиње да је Господ исцјеливши младића од демона, демонима допустио да оду и пребивају у свињама. А свиње су у јеврејској традицији биле прљаве, нечисте животиње, они се чак нису ни примицали свињама а камоли их држали.
Тиме Господ недвосмислено показује да је обузетост злим духовима и служење злу највећа нечистоћа, оно што највише прља човјека и одваја га од Господа. На крају ове приче нам Господ показује и каква је судбина оних који живе тим и таквим животом.
Као што се то крдо свиња у које су се демони уселили са литице стровалило у море , тако се сурвава у понор гријеха, прљавштине и ништавила и сваки онај који се одваја од Господа и који живи у нечистоћи гријеха, а самим тим умире, не тјелесном смрћу, већ оном најопаснијом, пакленом. А то је духовном смрћу." - закључује он.
У свом даљем обраћању отац Мирчета подсјећа да је обремењеност материјалном добити и страх од суочавања са гријехом, покајањем и промјеном живота одмогло душама и срцима тих људи да спознају суштину овог догађаја и крајње добро које је Господ Исус Христос у конкретном догађају сотворио:
,,Такође у овој причи видимо и то да су ови људи Гадаринци, умјесто да заблагодаре Господу и умјесто да прославе Бога што је помогао овом младићу, што га је исцјелио, они су замјерили Господу и рекли му да иде, да одлази, да напусти њихово мјесто. А зашто?
Зато што су мислили на материјалну добит, односно у овом случају мислили су на штету, на материјални губитак који су претрпјели. Они су се ражалостили што се то крдо од 2.000 свиња стропоштало са литице у море. Становници овог мјеста били су трговци и били су власници тог крда свиња, са којим су трговали и то је био извор њихових прихода, они су се бојали да ће Христос оваквим поступком донијети неки нови закон, па су страховали да неће више зарађивати као до тад, у ствари они су се бојали да ће Он донијети нешто ново у чему се они очигледно нису осјећали сигурни и зато су били у немогућности да сагледају оно дубље и оно истинско добро, већ су исказали неблагодарност и рекли му да одлази."
Отац Мирчета је затим повукао паралелу у односу на вријеме догађања ове јеванђелске приче и наше вријеме у којем живимо, подсјећајући да и данас има оних који нису спремни да сагледају добро, љубав, истину и да се суоче са сопственом огреховљеношћу и покајањем, па им Господ Исус Христос и Црква Његова и истина сметају, те цркву ограничавају и задају јој преуске оквире који одговарају њиховим интересима, али не и интересима општег добра:
,,А није ли тако и данас? Није ли тако и код нас и данас?
Зар нема оних који говоре да се о цркви и духовном животу слободно може причати, али, само у оквиру цркве?
Зар нема оних гласова који поручују да се вјера и оно што је духовно, Божије и црквено нигдје друго више не треба помињати осим у цркви.
А зашто?
Управо као и код ових људи из јеванђелске приче, зато што мисле да ће Ријеч Божија, да ће вјера, да ће глас Цркве, глас истине нешто покварити што је за те људе од личног интереса и што је назидано на сопственој земаљској удобности и бизнису.
Ти гласови поручују: ,,Шта има Црква да се мијеша? Нека се држи своје службе и Храма, односно оквира и дворишта!''
Но, страх је тај који је руководио и ове Гадаринце, људе који су помињу у овој јеванђелској причи, али и ове који овако говоре и мисле.
Бојали су се да ће Христос измијенити живот. И у праву су. Христос заиста уз сагласност човјека поштујући људску слободу, мијења и преображава живот. Али, преображава га на боље!
Христос може само донијети преображај на боље. Као што је Господ Христос исцјелио овог Гадаринца, тако Господ исцијељује свакога човјека и доноси свакоме човјеку оно истинско здравље и истински живот.
Тамо гдје дође Христос само може добро доћи. Али, многи се људи тога плаше, јер то значи да треба промијенити живот, да се треба покајати, то значи да се треба жртвовати за добро и ближњега. Е то нас Христос учи и то нам Христос доноси!" - наглашава он.
,,Не робујмо удобностима за које мислимо да су нас обезбједиле и да смо се обезбиједили. Нисмо се обезбиједили осим ако смо се за вјечност обезбиједили.
А то нам у ствари Христос доноси, доноси нам истински живот, истинско здравље, доноси нам љубав." - поручио је на крају свог пастирског обраћања протојереј Мирчета Шљиванчанин.
БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА МИРЧЕТЕ ШЉИВАНЧАНИНА
Борис Мусић
Фото: Борис Мусић
