У Недјељу 21. по Педесетници, 10. новембра, 2019. године, на празник када наша Света Црква прославља Светог Арсенија II Архиепископа Срспког, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз.
Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко.
Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали васкрс и овај велики празник великог Божијег угодника Светог Арсенија, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је током свог пастирског обраћања вјерном народу говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на суштину човјековог бића и људскога живота тумачећи подробно причу коју је Господ рекао, а тиче се сијача и сјемена, односно, примања Ријечи Божије у наше срцу и душу и конкретних дијела, живота који ће као плодна земља родити и обиловати стоструким плодом, сазданим првенствено од љубави, смирења, послушања и свих врлина које су садржане у мјери раста пуноће Христове.
Почетни дио свог обраћања отац Далибор је посветио примјеру недослиједности када је у питању живота и живљења онога чиме се неријетко наслађујемо читајући јеванђелске приче и поуке:
,,На шта би требало да нас подстакне данашња јеванђелска прича?
Треба да нас подстакне на сагледавање нас самих, да видимо гдје смо ми са нашим животом.
Господ такође говори да треба пажљиво да слушамо и пазимо на Његову ријеч.
Али, да ли је увијек тако?
Ми као вјерујући људи имамо много јеванђелских прича које нам се свиђају, које знамо да испричамо и другима препричамо. Међутим, питање је и требамо се запитати колико заиста ми ту ријеч која нас одушеви и коју чујемо у ствари живимо и колико она мијења наш живот да би био у складу са оним што нам говори Господ кроз Свето Јеванђеље."
,,Често је то врло мало, и често је врло слабо. А зашто је то тако?
Зато што најчешће ријеч Светог Јеванђеља само чујемо, можда можемо и умом да разумијемо, али, то је најчешће исувише мало јер нам то и данашње прича из Јеванђеља потврђује, да ако ријеч Божија дође до нашега срца она ће онда бити делотворна и ми ћемо онда њоме живјети." - подсјећа отац Мирчета.
Он је у свом даљем излагању нагласио да је срце то које је најважније, будући да је оно центар нашег бића и човјековог живота:
,,Јер, срце је центар нашега бића. Срце је центар човјековог живота, као што и каже Свето Писмо на више мјеста.
Но чиме наше срце постаје окамењено па онда ријеч Божија у њега не може да буде истински посијана и да донесе плода?
Срце отврдне, окаменио се најчешће самољубљем, егоизмом и многим непотребним бригама овога свијета.
Има много брига у овоме свијету које су корисне и потребне да би у њему живјели. Али, свједоци смо да нас данашње вријеме најчешће обремењује многим непотребним бригама које у ствари не значе ништа за наш живот.
То су бриге које нас оптерећују, товаре и наш ум испуњавају непотребним садржајима тако да ријеч Божија и истина Његова не може да нађе мјеста у нашем срцу."
,,Но како онда омекшати срце, како да у нашем срцу узоремо оно што је благословено да би ријеч Божија могла у њему да нађе мјеста?
Једно сигурно што можемо јесте свакако прије свега имати покајање. Покајање које је преумљење нашег живота, нашег бића, оно је омекшање нашег срца и душе да би могли да примимо и разумијемо Ријеч Божију." - подвлачи отац Мирчета.
Отац Мирчета се у свом другом дијелу свог пастирског слова дотакао и самог лика и дјела Светог Арсенија, који је како отац Мирчета наглашава био свим својим животом прожет тврдом Божијом вјероми љубављу према Богу те је како и за живот на земљи, тако и након упокојења, сада својим светим моштима непрекидно свједочио и свједочи радост и силу васкрсења Христовог.
,,Да је то могуће и да има таквих људи који су у томе успјели свједочи нам историја Цркве, безбројни светитељи и из нашег рода и са цијеле планете, из свих крајева гдје је таквих Светих Божијих људи било. Данас управо славимо једног таквог из нашег народа. .данас славимо Светог Арсенија II Архиепископа српског - наслиједника Светог Саве. Свети Арсеније је још од своје младости посијао сјеме Божије ријечи у своје срце. И то сјеме је израсло. Е зато је његов спомен тако велики и важан и тако свијетао.
Свети Арсеније је замијенио на Архиепископом трону највећег и најљепше дијете из рода нашега, а то је Светог Саву. Јер, управо га је Свети Сава изабрао за свог наслиједника да наслиједи трон архиепископа српских и поморских земаља."
Он је такође подсјетио да нема практично дијела Црне Горе гдје нису на благослов и утјеху боравиле мошти Светог Арсенија, нагласивши да су оне (мошти) практично закрстиле Црну Гору:
,,За нас је велики благослов и велика обавеза то што се мошти Светог Арсенија налазе овдје код нас у непосредној близини.
А његове свете мошти, мошти Светог Арсенија наш народ је чувао кроз тешке историјске тренутке, а чувао их је као бесцен благо.
А зашто?
Зато што су оне свједочиле истину. Зато што су оне управо свједочиле овај живот о коме смо претходно говорили, свједоче дакле живот по Светом Јеванђељу.
Мошти Светог Арсенија су кроз историју роду нашем сијале силу Васкрсења Христовог. Зато су чуване и ношене у разним историјским периодима у разним крајевима и светињама на територији Црне Горе.
Од Бијелог Поља, Пећке Патријаршије, па до кањона Ријеке Таре у манастир Довољу, па до Манастира Мораче, Куча, Медуна, све до Манастира Косијерева на граници са тадашњим Херцеговином.
А онда ево овдје у Бјелопавлићима, у манастиру Ждребаоник."
,,Зато можемо слободно рећи да су мошти Светог Арсенија закрстиле Црну Гору. Његове мошти су су је закрстиле и показале нам пут којим и ми треба да идемо.
Мошти Светог Арсенија нам такође свједоче и истину да је наш народ ево данас када славимо 800 година наше цркве да не и он ето ових 800 година живио и ишао путем јеванђеља, показује нам да је он - Свети Арсеније ишао Христовим путем, путем Јеванђеља. Свети Арсеније као свједок док живота и тог пута и нама је показатељ који нам свијетли којим и ми путем да кренемо"
,,Нека би Бог дао да и наше срце као и Светог Арсенија што је било буде плодна њива на којој ће падати плод ријечи Светог Јеванђеља и доносити плод спасења и вјечнога живота. Амин!" - закључио је тиме своје обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин.
БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА МИРЧЕТЕ ШЉИВАНЧАНИНА
Борис Мусић
Фото: Борис Мусић
