У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у Недјељу петнаесту по Педесетници, одслужена је Света Литургија.
Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић.
У славу и у част Божију током Свете Литургије, пјевала је и одговарала је мјешовита пјевница при Храму Васкрсења Господњег у Подгорици.
Свима сабранима у овоме Светоме храму, пастирском бесједом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета се у свом пастирском слову дотакао саме суштине прочитаних јеванђелских прича, говорећи о значају стицања и имања истинСке и праве љубави у животу сваког хришћанина, подсјећајући све присутне на то да једини смисао живота, извор и разлог постојања свега што је Бог створио, јесте залог љубави и да све треба да живи том љубављу која је Божанска главна особина и природа, а самим тим преставља и нашу, будући да смо створени по лику, образу и подобију Божијем - то јест, налик Богу :
“Чули смо браћо и сестре читајући данашња два одјељка из СветогЈеванђеља о томе која је највећа заповјест, односно, шта је најважније да чинимо у животу како овај законик из приче и упита Господа, а то је питање које поставља сваки човјек који размишља о смислу живота, а то је питање шта је најважније да чинимо и какви треба да будемо у животу да би наш живот био исправан.
И Господ је одговорио овом законику, а онда и свима нама јер је Свето Јеванђеље упућено свим људима - цијелом свијету, упућено је свим генерацијама људи, а одговорио је Господ да је најважније љубити Бога и љубити ближњег - дакле најважније је имати љубави !
Него, зашто је Господ љубав поставио као највећу и најважнију врлину ?
Као циљ живота људскога ?
Да ли само као заповијест коју је изрекао ?
Нема ништа да је Господ заповиједио а да нам Он сам то својим примјером није показао.
Љубав је браћо и сестре и дјецо прије свега и изнад свега Божија особина, Божије својство - то је начин живота Божијег.
Ми православни хришћани вјерујемо у Бога који је Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух. А Света Тројица је заједница вјечне љубави од вјечности.
Бог Отац воли Сина и Духа Светог, Син воли Оца и Духа Светога, а Дух Свети воли Оца и Сина и љубећи једни друге и живећи у вјечној љубави Бог нам је љубав показао прије свега као своју божанску особину, а онда Бог који је вјечна љубав - Света Тројица љубећа из те своје превелике љубави створио је свијет, створио је човјека, створио га је не што је морао, што му је требао, него зато што је волио и што воли.
Према томе, Бог створивши свијет, а човјека као посебно биће које воли, обдарио га је тиме да човјек личи на Бога. Обдарио га је својом боголокишћу, а зар се и ту не пројављује неизмјерна љубав Божија према човјеку и према свијету ?
И не само што је Бог из љубави створио човјека и свијет, него га љубављу својом и држи у постојању.
Јер није Бог створио свијет и човјека и рекао : ја сам те сад створио а ти изволи ради како хоћеш и шта хоћеш и живи како знаш и како можеш.
Него опет непрестано својом љубављу брине да свијет и ми људи у свијету живимо и постојимо.
То нам је свима јасно.
Кад би Бог не дај Боже укинуо један дан сунце да грије, или ваздух за дисање, или воду да пијемо, би ли било живота на Земљи ?
Али, не само то.
Бог је учинио и показао највише од своје љубави тиме што је један од Свете Тројице - Син Божији - друго лице Свете Тројице постао човјек. Узео је људску природу, дошао је у овај свијет у лицу Сина свог - Господа нашег Исуса Христа који нас је учио, који је на крају дао живот свој - разапет на крсту и васкрсао, даровао нам вјечни живот. Вазнио се на небеса, узео нашу палу људску природу са десне стране Бога Оца и ниспослао нам Духа Светога. Оставио нам Цркву своју као мјесто живота са Богом и као мјесто љубави и на тај начин нам Бог показује да је љубав свакога часа и свакога трена наш живот и живот овога свијета.
И шта би онда друго могао Бог поставити као циљ нашега живота и као најважнију заповјест него то што Он сам чини и што нам својим животом показује.
А онда кад нас је обдарио тиме да личимо на Њега, наравно да нам је самим тим и стварањем и непрестаним дјелањем за спасење човјека показао да ми можемо само истински живјети ако имамо љубави јер личимо на Бога и да се само тако можемо усавршавати ако имамо љубави.
Ако имамо љубави према Богу, али и љубави према онима око нас, према нашим ближњим. Јер такође сваки наш ближњи личи такође на Бога, и он је боголик. И ма колико био човјек лош он никада потпуно не губи своју боголикост, дакле, за њега увијек има шансе.
Зато нам је Господ оставио ову заповијест као врхунску, као највећу заповијест.
Само живећи у љубави према Богу и према људима ми у ствари бивамо истински људи и живимо онако како то Бог од нас жели. Дакле, Господ нам је оставио да љубимо Бога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом и свим бићем својим.
А како се то показује?
Љубав као што смо видјели није само једно осјећање које је данас мање а сјутра веће, данас је више осјећамо а сјутра мање, као што се често о љубави говори као једном осјећању или једном од осјећања човјековим.
Не !
Љубав је смисао живота.
Љубав је најважнија ствар у животу.
А како себе можемо измјерити колико имамо љубави према Богу ?
То свакако неће бити оно како се осјећамо. У маниру : јутрос сам пун љубави, а увече немам љубави - то неће бити и није добар показатељ, јер ми људи смо колебљиви, слаби смо.
Наша осјећања су различита, мијењају се.
То да ли ми имамо љубави према Богу видимо по томе да ли је Бог центар нашега живота ?
Је ли оно што је заповједио Бог циљ нашег живота ?
Је ли оно што нам је Бог говорио и што нам говори - је ли то најважнија ствар у нашем животу ?
Ако је то најважнија ствар у нашем животу, ако је Бог непрестано у нашем срцу, ако је непрестано у нашем уму, ако се трудимо да Његову вољу непрестано испуњавамо онда је то показатељ да има љубави према Богу - а не како се осјећамо.
Јер осјећања наша нас често варају.
Зато је такође важно и смирење која је једна од најважнијих хришћанских врлина која нам не да да нас воде осјећања или неке површне ствари, него нас увијек подстиче на то да дубински размишљамо о свом животу и о свом бићу.
Према томе, ово што нам је Бог заповиједио да љубимо Њега, те да љубимо своје ближње - е да је то могуће испунити, да то није само теорија, да то није само нека успут изречена Божија ријеч, да је то могуће - свједоче нам светитељи Божији.
Управо данас, славимо Сабор свих српских светитеља и просветитеља.
Дакле, славимо светитеље рода нашега, славимо светитеље из нашега народа.
А зашто је важно да ми славимо светитеље из нашега рода ?
То није неки површни национализам.
Не.
Нипошто.
То је много дубља и много важнија ствар.
Али, утолико више, то је и велика обавеза.
Ми из нашег народа имамо на хиљаде светих људи, оних који су ово што пише у Светом Јеванђељу и о чему говоримо - испунили у своме животу.
Према томе, да ово о чему говоримо није теорија, да ово није намијењено неким другим људима, на некој другој планети, у некој другој држави, него да је намијењено нама, нашем народу - јер то су наши преци, наши праоци, наши свети владари, наши свети епископи, патријарси, свештеници, радници, сељаци, трудбеници, мајке, сестре, дјеца - они су то испунили, испуњавали су.
Зато их ми и славимо, али зато имамо и велику одговорност као народ, што имамо толико Божијих људи и Божијих угодника и сабор наших светитеља и просветитеља коју су вјерну православну и Свето Јеванђеље држали, њоме живјели и испунили ове ријечи из Светог Јеванђеља.
Ето дакле колико примјера, ето дакле могуће је !
Може !
Само ако ето хоћемо, ако желимо.
Нека нам Бог управо то дарује - да испунимо ријеч Светог Јеванђеља, ову ријеч !
Али, није лако!
Треба много труда, треба много подвига. Треба и много стрпљења и трпљења, смирења, молитве, труда.
Али је могуће !
Е то нам показују и свједоче светитељи из рода нашега и нека нас њиховим молитвама Господ помилује, спаси, укријепи и утврди и упути да и ми испунимо ову и сваку другу заповијест Светог Јеванђеља - Амин !” - закључио је тиме своје пастирско слово протојереј Мирчета Шљиванчанин.
АУДИО СНИМАК - БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА МИРЧЕТЕ ШЉИВАНЧАНИНА
Светим Тајнама Тијела и Крви Христове, вјерни народ се присајединио у великом броју.
У наставку је протојереј Мирчета Шљиванчанин обавијестио и позвао родитеље и дјецу која се још нису уписала у Школу вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења а то желе и намјеравају - да сада то и могу учинити, будући да ће кроз пар дана отпочети часови Школе вјеронауке, а самим тим и нова школска година.
Све информације везане за наставу, часове, као и за сами почетак рада Школе вјеронауке при Саборном храму у Подгорици можете остварити у контакту са вјероучитељима позивом на бројеве телефона : +382 67 385248 - +382 69 338186
Борис Мусић
Фото : Борис Мусић
