Протојереј Никола Пејовић: Не смијемо одустајати кад је тешко, јер Бог има неизрециво човјекољубље и план за свакога од нас!
Протојереј Никола Пејовић: Не смијемо одустајати кад је тешко, јер Бог има неизрециво човјекољубље и план за свакога од нас!
На празник када наша Света Црква прославља Светог апостола љубави и јеванђелисту Јована Богослова, 9. октобра 2022. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Светом службом предстојао је протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења, као и протојереј Миладин Кнежевић.
Током Свете Литургије молитвено је присуствовао и Високопреподнни схи-архимандрит Василије (Гролимунд), настојатељ, игуман манастира скита Светог Спиридона у општини Гајлнау (Geilnau) у њемачкој савезној држави Рајна-Палатинат (Rheinland-Pfalz).
Овај манастир и монашка заједница скита Светог Спиридона припадају Епархији диселдорфској и њемачкој Српске Православне Цркве.
Ријечима литургијске бесједе сабрани вјерни народ је поучио началствујући свештеник Никола Пејовић, који је у уводном дијелу пастирског слова нагласио да данас прослављамо ученика Христовог који је мудрост Божанске истине црпио не из земаљских књига и мудрости људских него са груди Господа нашег Исуса Христа:
,,Данас драга браћо и сестре у овај недјељни и васкрсни дан сјећамо се и спомена на љубљенога ученика Христовог - Светог Јована Богослова. Оног ученика коме је Господ како писмо у овом јеванђељу са крста опредијелио Мајку своју, да је чува и да је пази рекавши да је од сада он њен син а њему рекао ево ти мајке”. Прослављамо ученика Христовог који је мудрост Божанске истине црпио не из земаљских књига и мудрости људских него са груди Господа нашег Исуса Христа”.
Он се потом осврнуо и на ријечи Светог Јована Богослова којима завршава Јеванђеље наводећи тумачење Преподобног Јустина Ћелијског које открива да је сваки човјек својим животом пише ново јеванђеље:
,,Свети Јован Богослов завршава своје јеванђеље тако што нам поручује да има још много тога што учини Господ које кад би се редом записало не би стало ни у све књиге овога свијета. Свети отац Јустин тумачећи ову реченицу и овај завршетак његовог јеванђеља каже да је тиме Свети Јован хтио да каже двије ствари. Једна је да заиста није било могуће све записати што је Господ учинио у току свога трогодишњег борављења у својој мисији овдје на земљи и проповиједи. Али исто тако каже да остаје отворено да Гсопод и даље дјелује кроз свакога човјека и да сваки човјек пише својим животом нова чуда која Господ чини и ново јеванђеље. Зато смо ми Хришћани призвани да будемо ходећа јеванђеља како је то наш блаженопочивши Митрополит говорио за Светог Патријарха Павла”.
Прота Никола се у другом дијелу пастирског слова осврнуо на друго прочитано зачало из Јеванђеља, које је како он наглашава распеће за људски ум, гордост и сујету људску, а истовремено је провјера и потврда вјере која кад је заиста истинска тврда Божија вјера пројављује љубав и милост и силу Божију:
,,Такође друга јеванђелска прича коју нам казује у јеванђељу Свети апостол Матеј јесте прича која је поука и порука нама. Ова јеванђелска прича је распеће за људски ум. Прича у којој је главни лик жена Хананејка која не припада изабраном народу Божијем него припада народу који није вјеровао у једнога Бога него у више богова. Као такав, тај народ је био презрен од изабраног народа божијег. Она вапи за Господом и препознаје Исусa Христа као Сина Давидовог, као Онога који има моћ да исцијели њену кћер”.
,,Господ показује на овом примјеру ове жене своје Човјекољубље, а истовремено провјерава њену вјеру, са друге стране даје и поруку изабраном народу Божијем да се вјеровати не може само формом, само тим чином што су они изабрани, те да тим чином ништа није завршено. На овом примјеру он испитује ту вјеру и показује нам каква та вјера треба да буде”. - бесједио је он.
Прота Никола је у наставку акцентовао да Господ ударајући у овом примјеру у човјекову гордост самољубље и сујету, заправо није имао намјеру да понизи и увриједи жену Хананејку, већ да је подстакне на један дубљи однос, а нама да подари примјер вјере и смирења којем треба да следујемо:
,,Господ јој је рекао оно што највише удара у човјекову гордост и самољубље и сујету. ,,Ја сам прво дошао овцама израиљевим и није добро од њих узимати хљеб…” и замислите шта каже - ,,…и давати псима!” Како би данашњи самољубиви и егоистичан човјек одреаговао да му неки владика или неки свештеник па и ми између себе, како би реаговали да нам тако нешто кажу? Свако од нас би се повриједио и увриједио би се и отишао љут и разочаран. Међутим, ова жена Хананејка показује како треба да будемо упорни. Зато што Бог не жели да је увриједи, жели да је подстакне на један дубљи однос! Видјевши код ње дубљу вјеру и смирење Господ је у ствари пожелио да нама да свима примјер како треба да се понашамо!”
,,Жена Хананејка је одреаговала супротно од онога како би ми, она је рекла смирено: ,,Да Господе у праву си! Али и пси једу од мрва са трпеза господара својих!” Дакле и те мрве које нам Бог даје, ако имамо вјере и оне ће учинити чудо. Заиста се Господ диви тој вјери жене Хананејке и каже јој: ,,Нека ти буде како хоћеш!”. Дакле њена воља постаје облагодаћена сила Господња да се на њену вољу исцијели њена кћер!” - подсјетио је прота Никола.
Он је затим нагласио да истинско богољубље и човјекољубље не гледа човјека кроз само неки пуки сентимент, већ га гледа као вјечног брата и сабрата, не из земаљске, већ перспективе Царства Небеског и вјечног:
,,Како дивна и благословена поука и порука. Како диван примјер истинског богољубља, упорности и човјекољубља оног дубљег гдје не гледамо човјека само кроз један сентимент, него га гледамо као вјечног брата и сабрата! Гледамо и себе и друге и Бога не из земаљске перспективе, већ из перспективе Царства Небеског. Тамо је сидро и тамо је наш почетак и наш крај”.
,,Порука је ово и свима нама да се не гордимо тиме што смо призвани, тиме што нас је Господ изабрао, тиме што се зовемо хришћанима. Не, морамо као и жена Хананејка да никада и ни по коју цијену ма колико то логички изгледало потпуно сулудо, заправо не смијемо одустати јер Бог има неизрециво Човјекољубље и план за свакога од нас! Треба да узмемо свој крст и да га смирено изнесемо и онда ћемо чути оне ријечи које чула Хананејка: ,,Нека ти буде по вољи твојој!” - поручио је напослијетку протојереј Никола Пејовић.
Након одслужене Литуегије Високопреподобни схи-архимандрит Василије се поклонио мјесту почивања светопочившег Митрополита Амфилохија у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, након чега је старјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић угостио уважене госте из Епархије диселдорфске и њемачке.
Високопреподобни архимандрит Василије (Гролимунд), схи-игуман скита Српске Православне Цркве посвећеног Светом Спиридону, у селу Гајлнау недалеко од Лимбурга на Лани у Њемачкој. Архимандрит Василије (Гролимунд) је рођен на Васкрс 1943. године у Мури-у код Цириха. Са православљем се сусреће у Грчкој на матурској екскурзији. После пуно административних перипетија, након чега се уписује на Богословски факултет у Атини. Током студија упознаје и потоње Архијереје Српске Православне Цркве: Амфилохија Радовића, Атанасија Јевтића који му откривају Пут светосавски, Пут Божијег човјека, равноапостолног и васељенског учитеља Светог Саве Српскога, који ће дубоком промишљу Бога Живога заправо младог швајцарског православног теолога пратити ка његовом будућем непресушном духовном зденцу, Светом Јустину Ћелијском.
Будући послушник Аве Јустина Поповића, походи свете српске крајеве, упознајући манастире у Србији, да би године 1971. с радошћу примио монашки постриг од свога духовног оца, архимандрита Јустина Ћелијског, али и његово духовно завјештање — да свједочи Светосавље на Западу.
Слиједе постдипломске студије у Паризу, гдје стиче диплому за руски језик и културу у Националном институту источних језика и култура. Говори десетак језика.
По савјету оца Јустина Поповића и атонских стараца, почетком 1975. монах Василије одлази на Свету Гору. Десет година проводи у манастиру Ставроникита и још једну у манастиру Симонопетра. У чин ђакона и свештеника рукоположио га је владика Амфилохије Радовић 1985. године у Атини.
Крајем исте године одлази у Француску да тамо служи као сабрат симонопетрског метоха у храму Православног центра у Монзерону код Париза. Кад је 1989. године уз канонски отпуст прешао у епархију, владика Амфилохије Радовић, у договору са тада западноевропским Епископом Лаврентијем Трифуновићем шаље га за Њемачку да оснује Скит - Свети Спиридон.
Укратко о Монашкој заједници Скита Светог Спиридона
Браство ове монашке заједнице једнако посјећују припадници различитих народа, православни као и инославни, заинтересовани за православље и монашку духовност. На богослужења викендом и празницима долазе Срби, Руси, Грци, и Њемци. Монашка заједница је отворена за посјете, само треба претходно тражити благослов и регистрацију. Такође скит нуди одраслим мушкарцима и женама, укључујући неправославне хришћане, прилику да неко вријеме живе у манастиру и да упознају монашки живот („привремени манастир“). Службени језик је углавном њемачки, али се користе и српски, црквенословенски, грчки, енглески и француски. Код игумана Василија су светогорска правила, стога искушеништво траје седам година.
Овај анастир је, као и сви православни манастири, контемплативан. Дакле, фокус је на молитви и литургији. Свакодневне молитве и литургија одређују ритам живота у манастиру.
