Протојереј Никола Пејовић: Никад да не буде препрека за заједницу са Господом, на трпези Господњој освећују се сав живот наш, душа и дјела наша
Протојереј Никола Пејовић: Никад да не буде препрека за заједницу са Господом, на трпези Господњој освећују се сав живот наш, душа и дјела наша
У Недјељу 26. по Педесетници, 11. децембра 2022. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је предстојао протојереј-ставрофор Драган Митровић. Проти Драгану саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић као и протојереји Миладин Кнежевић и Никола Пејовић.
Овом евхаристијском сабрању молитвено је присутвовао протојереј Бранко Вујачић.
Ријечима литургијске бесједе сабрани вјерни народ је поучио свештеник Никола Пејовић, који је у уводном дијелу обраћања рекао да јеванђелске приче које читамо на светим службама а којима је Господ говорио својим ученицима и свима никад нису до краја испричане будући да су увијек савремене и свевремене:
,,Господ је често својим ученицима говорио у причама али те приче никад до краја нису испричане зато што су оне увијек савремене и свевремене.
Такве су зато што се односе на свакога човјека и на свако покољење и колико год да су нам јасне и кратке, колико год да на први поглед изгледају тако једноставне оне заправо увијек откривају за наш живот и наше спасење извор неизрециве благодати, мудрости и поуке како духовно да живимо”.
Он се осврнуо на страшан примјер богаташа из јеванђелске приче, који је заправо примјер свима јер се он иако поштено радећи богатио искључиво овоземаљским добрима, претпостављајући оно претежније, а то је богатство Богом:
,,Црква нам је за овај данашњи сабор и дан данашњи поставила једну кратку јеванђелску причу у којој Господ говори о једном богаташу, човјеку којем је њива толико родила да није могао сав род да смјести у житнице које је имао. Тај човјек видјећи толики род, размишљајући шта да уради, помислио је да сруши старе житнице да би саградио нове да све у њих стави од рода. Но потом је рекао души својој ,,Сједи, једи, пиј, уживај јер имаш много година овдје сабраног блага''. А онда Господ каже да ће већ то вече тај човјек чути ријечи које су тако страшне: ,,Безумниче! Још вечерас тражићу душу твоју од тебе! А то што си спремио чије ће бити?” Завршава потом Господ ову кратку јеванђелску причу и опомену свима нама да тако бива свакоме човјеку који се не богати Богом”.
,,Занимљиво је да Господ није рекао да овај човјек није радио непоштено, вјероватно јесте радио чисто. Али, у чему је погријешио овај човјек? У чему се састоји трагедија његовог живота и чиме је заслужио да га Господ назове безумником? Заслужио је тиме што је мислио да је овај свијет извор и смисао човјековог живота, тиме што је мислио да ће душу, ту искру бесмртности и лучу коју је Господ дао свакоме човјеку да се Богом храни, да ће је нахранити земаљским плодовима и да је у овоме животу довољно и једино потребно да човјек дјела дјело са рукама својим, другим ријечима - да је сам себи довољан”. - бесједио је он.
Прота Никола је потом подробније образложио катарзу овог богаташа и сваког човјека који постане сам себи довољан у овом животу, јер како отац Никола наводи, он је заправо престајући и неблагодарећи Богу, престао да служи Литургију, јер Литургија то и јесте, благодарење:
,,Ако је човјек сам себи довољан, то значи да је онда човјек из свога живота искључио Бога, дародавца сваког добра, искључио је Онога без чије благодати и благорастворења ваздуха не би било ничега, ни живота, ни приноса. Искључио је тиме Бога као дародавца вјечнога живота! Заборавио је овај безумник да благодари Богу, а то значи да је заборавио да служи Литургију, јер Литургија управо то значи - благодарење! У Литургији се открива истински и прави смисао какав наш однос треба да буде према свијету и према свему ономе што нас окружује”.
У другом дијелу пастирског слова, он је приближио и дубљи смисао човјека као круне Божијег стварања који се у овом аспекту огледа и у даној власти да свакој ствати човјек надјене име да би јој човјек дао смисао и коначно принио је Творцу да би све именом и смислом надјенуто добило свој вјечни и непролазни смисао:
,,Бог је створивши овај свијет, створио напослијетку човјека као круну Свога стварања и дао му власт да свакој ствари да име, а то није безначајна ствар! Дати име, значи дати смисао тој ствари, осмислити ту ствар и заједно са собом и својом душом опет је принијети Творцу да она добије вјечни и непролазни смисао и управо то радимо на Светој Литургији. Ми приносимо хљеб и вино и воду и уље и жижак и свијећу и камен и дрво и метал, све се приноси и све се освећује и све има не само онај пролазни земаљски смисао , већ има онај вјечни и непролазни и то врхуни у оном литургијском возгласу: ,,Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све!”
Прота Никола је потом акцентовао да постоје двије врсте људи, те да су наспрам тога само два краја и могућа за човјека, а огледају се у овој јеванђелској причи:
,,Зато је ова јеванђелска прича важна, нарочито у току овог поста. Јер пост је прилика да увијек се вратимо на оно наше првобитно призвање, да се увијек замислимо звог чега је човјек створен и куда то наш живот иде? Јер само су двије врсте људи и само су два краја која су могућа за човјека! Један је да чује ове страшне ријечи: ,.Безумниче, још ноћас ћу тражити душу твоју од тебе!” Јер душа човјеку је у носу као што пјевамо на опијелу, узалуд се труди сваки човјек јер све у трену нестаје! До јуче са вама разговарах а већ данас ме нема са вама и међу вама! Или ћемо пак чути оне друге ријечи за које се Богу молимо и за које се треба свим силама земље и неба потрудити: ,,Уђи благословени у радост Оца мојега!”.
Он је потом изразио жељу да никада осјећај благодарности према Богу не напусти наше срце, те да осјећај благодарности не заборављамо ни у оним за нас најтежим тренуцима јер смо створени за вјечни живот и јединство у животу и заједници са живим Богом:
,,Нека би Бог дао да тај осјећај благодарности Њему за све и за сва никада не напусти наше срце, да ни у најтежим тренуцима то не заборавимо. Јер све бива по допуштењу Божијем и по Његовом промислу. Мјеримо све Богом, Њиме богатимо себе и онда ће и наше земаљско богатсво које стичемо, а оно није гријех само по себи, него се баш на Литургији молимо да Бог умножи плодове земље и свако добро у човјековом животу, али, треба да имамо један благословљени однос према свему што нас окружује. Хранимо душу Богом, знајмо да смо створени не за житнице и плодове овога свијета, јер то ћемо једног дана кад дође тренутак све напустити, треба да знамо да оно на шта прелазимо јесте храна будућега вијека, а то је Тијело и Крв Христова!”
,,Зато је велика радост када човјек недјељом и празником, одвоји један мали дио свога времена и посвети да заједно у сабору светих благодаримо Богу на Светој Литургији, Светој Евхаристији и нека вам никад не буде препрека да будемо у заједници са Богом, да будемо на овој трпези Господњој, јер овдје се освећује све! И наш живот, наша душа, наша дјела, овдје се освећује и овдје се прима храна будућега, вјечнога живота и они који долазе на свете литургије они се уче да непрекидно благодаре Богу за све и за сва!”. - поручио је напослијетку протојереј Никола Пејовић.
