У недјељу, 27. септембра 2020. године, на празник Воздвижења Часнога Крњста, одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Оцу Далибору саслуживали су: протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз.
Свима сабранима, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Отац Далибор се у уводном дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на значај и символ Часнога Крста Господњег:
,,Крст је знак побједе и силе, али крст је истовремено и знак побједе живота над смрћу - истовремено је и васкрсење. Крст који је некада био поруга, на коме су се распињали и понижавали преступници постао је највећа сила и знак у историји рода људскога.''
Он је у свом даљем обраћању навео да је празник који је установила црква, празник који се прославља као сјећање на историјски догађај проналажења и подизања Часног Крста у Јерусалиму од стране мајке цара Константина Великог, од стране Царице Јелене.
,,Данашњи празник воздвижења, или у ствари уздизања - проналажења Часног Крста Господњег јесте историјски догађај када је царица Јелена, мајка цара Константина I великог пронашла Часни Крст Господњи.''
Наиме, након крштења и примања хришћанске вјере од стране цара Константина, он као врло богољубиву своју мајку посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света мјеста. Напослијетку оде на мјесто гдје бјеше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше подигао храм богињи Венери и у њему поставио идола. Међутим, управо је ту био сакривен Крст Христов. Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том мјесту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они бијеху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то вријеме наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и крстови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и цјелива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не бијеху у стању видјети и цјеливати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.
,,На том мјесту, гдје је царица Јелена пронашла Часни Крст у Јерусалиму, на том мјесту је подигнут храм Христовог Васкрсења, управо овај наш храм подјсећа на тај храм Васкрсења, а олтар подсјећа на Голготу, на мјесто гдје је Господ био разапет.'' - појаснио је отац Далибор.
Он се у другом дијелу свог обраћања дотакао и оног што је садржано и символички и суштински једнако, у знамењу Часнога Крста Господњег:
,,Данас смо такође чули у Јеванђељу Христовом, о страдању Господњем на крсту. Управо кад год се осјењујемо часним крстим, крсним знамењем, ми се осјењујемо Христовим страдањем али и васкрсењем.''
,,Није лако носити крст Господњи. Свако од нас када прими свету тајну крштења, свету тајну миропомазања на себе понесе тај крст Господњи. Некоме је крст који носи већи, неко је мањи, али је важно да свако од нас тај крст који смо добили од Господа понесемо кроз живот са страхом и љубављу, да га понесемо на својим леђима као што га је и Господ носио, али је у том крсту који је Он носио био сав терет гријехова рода људског у свим временима, зато је сваки наредни крст послије Његовог, лакши крст. Зато нема изговора да не носимо крст. Морамо понијети крст, морамо проћи кроз разна искушења у овом животу, кроз разна страдања, али сјетимо се да након страдања увијек долази васкрсење.'' - закључио је на крају свог обраћања прота Далибор.
Борис Мусић
Фото & видео: Борис Мусић
