У недјељу петнаесту по Педесетници, 3. октобра, 2021. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Проти Далибору је саслуживало свештенство Храма: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереј Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз.
Током Свете Литургије, свима сабранима надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Прота Далибор је у уводном дијелу бесједе говорио о контексту из којег извиру и часни Крст и љубав, а тај контекст је жртва и то она највећа, жртва Господа Исуса Христа у којој је принио Себе за живот свијета:
,,Чули смо драга браћо и сестре двије јеванђелске приче. Прва прича коју је написао Свети апостол и јеванђелист Марко говори о Чсном Крсту, док друга јеванђелска прича говори о љубави. Двије приче наизглед потпуно различите, а у суштини извиру из једнога, будући да су једне без друге нераздвојиве као што су нераздвојиви Часни Крст и љубав''.
,,Управо је Господ из велике и неизмјерне љубави према нама страдао на Часном Крсту који је у оно вријеме би највећа поруга. Међутим, жртвовањем Господњим на њему разапињући се за све нас, приносећи себе за гријехе свијета, та проказана направа за мучење љубављу Божијом постаје симболом силе, славе и побједе поставши самим тим примјер највеће љубави која се може манифестовати и показати, а то је примјер жртве и страдања за ближње, баш као што је за нас на Крсту страдао Господ''. - бесједио је прота Далибор.
Он је нагласио да за Господом није лако ићи, но, убрзо је навео да након страдања долази и васкрсење:
,,За Господом ићи није лако, није једноставно Њему следовати, није лако узети Крст свој, али сви имамо одређен крст који носимо током овоземаљског живота, на њему се разапињемо, страдамо, али исто тако након страдања, долази и васкрсење''.
Прота Далибор је у другом дијелу свог обраћања указао и на двије заповијести највеће љубави о којој висе сви закони и пророци и сав наш живот и наше спасење:
,,Двије највеће заповијести нам је оставио Господ, о томе нам свједочи ова друга јеванђелска прича. Господ то јасно казује и свједочи својим примјером као и сви они који су Њему следовали. Та заповијест гласи да љубимо Господа свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. Наводећи и другу заповијест једнако важно као ову прву: Љуби ближњега свога као самога себе. Самим тим јасно је, да о ове двије заповијести, висе сав наш живот и наше спасење''.
Он је напослијетку закључио да је немогуће имати љубави према Богу и светињи, а немати љубави према ономе до нас, према човјеку:
,,Нека нас Господ просвијетли да нашим умом, срцем, цијелим наим бићем прослављамо Бога, а то уједно подразумијева да ћемо љубити, вољети и ближње наше, оне до нас, свакога човјека. Немогуће је вољети Бога а не вољети човјека, онога до нас. Само се у заједници спашавамо браћо и сестре, у заједничкој љубави и жртви''.
,,Често човјек може бити у заблуди и мисли да тиме што испуњава формално заповијести задобија љубав и Царство Божије. Али, љубав, царство Божије не задобија се формалностима, оно се задобија суштином. А то значи дјелима живота: састрадавањем, бригом и жртвеном љубављу према Богу и ближњима. Све у заједници љубави је благословено и дивно''. - поручио је на крају протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Текст & фото: Борис Мусић
