У недјељу 3. септембра, 13. седмице по Духовима у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија.
Светом Литургијом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, као и протојерејâ Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.
Ове недјеље на Светој Литургији се сабрао велики број вјерног народа, међу којима је било и мноштво омладине, студената као и дјеце школског и предшколског узраста, будући да је данас такође кроз Свету Литургију служен и молебан за успјешну нову школску годину.
Свештенсво Саборног храма се иштући благослов Божији, молило за добро здравље, стицање знања и умножавање љубави како ђака и студената који се спремају за наступајућу школску годину, тако и за сав присутни вјерни народ.
Вјернима се бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин, тумачећи данашње читање из Светог Јеванђеља, поучавајући вјерне, нагласивши притом колико је битно имати за све у животу благодарности, захвалности и колико је битно старати се о винограду који нам је дарован :
"У данашњој јеванђељској причи чули смо о посленицима који су хтјели да дају плод винограда домаћину који је био посадио тај виноград и који је све уредио.
Кад је виноград дао плода и кад су дошли изасланици домаћинови да узму тај род, ове слуге које су обрађивале тај виноград нијесу им дали.
А онда је Он (домаћин) послао Сина свога и Њега су убили.
Ова прича из Светог Јеванђеља говори нам велике истине, јер је Јеванђеље ријеч истине - ријеч живота, Божија ријеч.
Ово данашње Јеванђеље можемо тумачити историјски - да се односи на историју нашег спасења, поготову на онај дио историје спасења Старог Завјета, јер, тај виноград није ништа друго - него свијет, а ти посленици од домаћина нису ништа друго - него Божији људи, које је Бог слао у историју да уче народ о вјери у Бога и да свједоче истине Божије.
Међутим, људи - они који су били виноград Господњи - у Старом Завјету - стари Израиљ, нису послушали потпуно ријеч домаћина - Бога и на крају су убили Сина Његовога.
А то је Господ наш Исус Христос.
Дакле, кроз ову Јеванђељску причу дата нам је историја нашег спасења, али, Јеванђеље није само историја, него је живот, и то живи живот, као и ријеч која се односи на сваки тренутак нашега живота.
Како би се ми могли наћи у овој причи ?
Све оно што нам је Бог дао, а све нам је Бог дао што је добро, прије свега наш живот и све друго што је добро - јесте дар Божији.
Дар је све тога домаћина и ми смо у дому Његовоме.
Али, шта ми често чинимо ?
Ми то заборавимо.
Ми често мислимо да је оно што имамо, да је то дато нашом заслугом и да смо ми то заслужили и заборавимо Онога који нам је све то дао.
Заборавимо чак и да му благодаримо.
Заборавимо да то добро које нам је дао дијелимо са другима.
Умислећи да смо то ми заслужили и да је то наше.
То нас опомиње ово Јеванђеље.
Опомиње нас да ће на крају Господ доћи и испитати наша дјела.
Зато, ако желимо да се спасемо морамо бити способни да благодаримо.
Само онај који зна да благодари, само онај који зна да се захвали има могућност да се спасе.
Јер онај који благодари, он је свјестан да има дар - да је добио дар.
И свјестан је да треба да принесе за тај дар - уздарје.
Јер живимо милошћу Божијом и живимо милошћу оних око нас.
Зато треба да знамо да благодаримо Богу.
Да му благодаримо на крају сваког дана проведеног, на крају сваког трена проведеног у свијету треба Богу да заблагодаримо.
Тако да се наш цијели живот преобрази и у благодарење.
Не зове ли се и овај најважнија служба наше цркве, Света Литургија - Евхаристија ?
А то значи : благодарење !
Литургија је садржана од молитви благодарења Оцу - за све и за свја.
Литургија нас поучава какав треба да буде наш живот.
Ми смо призвали благослов Божији на ђаке, на ученике на студенте, јер наступа нова школска година.
Оно што би требали своју дјецу такође да учимо је да буду благодарни, да знају да захвале Богу, да знају да захвале ближњем, да знају да захвале родитељу, учитељу, другу и другарици.
Јер само прави људи су људи који знају да кажу : хвала и опрости.
Треба да учимо дјецу страху Божијем, да их учимо благодарности, да их доводимо у цркву да се причешћују, да од малена постављају темељ свога бића - да постављају тај темељ на правим основама.
А праву основу смо чули - то је тај крајеоугани камен - Христос Господ.
На Њему треба да градимо свој живот.
Јер онда ћемо га градити на правом темељу.
Дјеца треба да буду добри ученици, добри ђаци, да усвајају корисне науке.
И ако већ усвајају корисне науке и ако су добри ђаци, треба да знају да им је то Бог дао - да им је дао такав ум, да им је дао такав разум, да им је дао могућност да уче и да напредују у знању.
А најважније знање којим треба да се сви обогатимо, јесте то да знамо Бога и да познајемо Бога.
То не смијемо никада да заборавимо." - закључио је тиме своје пастирско обраћање вјерном народу протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Такође у свијетлу претходно одржаног XVIII православног дјечијег сабора на Цетињу, гдје су запажене резултате остварила управо дјеца из школе вјеронауке при Саборном храму, освојивши прво мјесто у квизу знања, свештеник Мирчета Шљиванчанин координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске је овом приликом позвао и ону дјецу која за сада нису полазници Школе вјеронауке, да то постану и прикључе се својим вршњацима свих узраста, будући да за двије седмице отпочињу часови вјеронауке при Саборном храму, које воде изузетни и дивни вјероучитељи : Павле Божовић и Ана Ненадић.
Након Свете Тајне Причешћа којој се велики број вјерног народа присајединио, свештенство је све вјерне покропило водицом за благословен и добар почетак школске године.
Као и за сваки напредак уопштено.
Након тога вјерни су наставили своје заједничарење и своју благодарност кроз трпезу љубави.
Борис Мусић
Фото : Борис Мусић
