У недјељу, 29. октобра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија.
Светом Литургијом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење протојерејâ : Далибора Милаковића, Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића.
Вјерном народу који се у великом броју сабрао у овоме Светоме храму, управо се обратио својим бодрим и поучним празничним словом началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин :
“Ево чули смо како се ријеч Божија дјецо, браћо и сестре, прима у свијету.
У ствари, могли би рећи : чули смо како се све људи односе према Божијој ријечи коју нам говори Господ у овоме свијету.
Чули смо и можемо се пронаћи у овој ријечи - како се и ми односимо према ријечима Божијим.
Ова прича сама по себи је јасна, јер је протумачио онај који је изрекао.
А изрекао је Господ својим ученицима.
Али оно што је најважније слушајући ову причу, и оно што ми се чини да јесте суштина ових ријечи је то :
Да ли ми ријеч Божију примамо у своје срце ?
Ми многе приче из Светога Јеванђеља знамо, многе су нам драге, многе и другима знамо испричати, препричати.
Многе често цитирамо и када желимо да објаснимо неку животну ситуацију нашу или других - ми нађемо причу из Јеванђеља да је њоме објаснимо.
Све је то добро, све је то лијепо, све то тако треба, али данашње Јеванђеље нам говори да то није довољно.
Једино ако ријеч Божију примамо у своје срце она ће тада донијети истинског и правог рода.
Јер ако је другачије примамо као што је у свим овим примјерима речено читајући ово Јеванђеље данашње - осим онога последњег наведеног примјера - видимо да онда ријеч Божија, и ако је знамо и ако је познајемо и ако је можда тренутно примимо у своје срце и ако о њој размишљамо, то све није довољно ако она не падне у наше срце и ако не постане дио нашега срца.
Једино ће тако донијети род и једино ће тако бити на спасење.
То је оно што увијек требамо да се запитамо када слушамо ову причу, треба да се запитамо : а гдје смо ми ? У којем типу ових људи који су овдје поменути се ми налазимо ?
А често смо ми сваки од ових људи од ових примјера наведених.
Често чујемо ријеч, често нам се она допадне, али и често на њу заборавимо - често се ријеч Божија прими у нашем срцу, држи нас то неко вријеме - а онда отпаднемо.
А оно за шта треба да се боримо јесте да ријеч Божија и ријеч Светог Јеванђеља буде увијек у нашем срцу.
Да она буде центар нашега бића, јер тако ћемо са једне стране испунити наш живот истински а са друге стране Јеванђеље ће наћи мјесто у нама.
А кад примимо Јеванђеље у своје срце онда оно не само да бива на спасење нама, него бива на спасење и нашим ближњима.
То је оно за шта треба да се боримо, то је оно шта нас ова јеванђелска прича учи.
Поред тога што можемо да видимо кроз њу каквих све људи има, како се људи све односе према Богу, према ријечи Божијој, али што је најважније можемо да видимо и какви ми треба да будемо.
Дакле : вјера, Свето Јеванђење, духовни живот, црквени живот - ако остану на нивоу само нашег знања, нашег ума, онда је то сувише мало.
Ипак вјера је ствар срца, Јеванђеље је ствар срца, живот са Богом и у Богу је ствар срца, ако се срцем живи, ако се срцем прима, она је онда на спасење и нама и другима и цијелом свијету.
Зато је Господ и дошао - да буде у нашем срцу, јер смо ми у Његовом срцу, једино тако ћемо се и спасити.
Да се сви у томе потрудимо - Амин.” - закључио је тиме своје пастирско слово протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Борис Мусић
Фото : Борис Мусић
