У 19. недјељу по Педестници, на празник када наша Света Црква прославља Светог Свештеномученика Кипријана и преоподбног Андреја, 15. октобра 2017. године, са почетком у 8 часова, одслужена је Света Литургија у Саборном храму у Подгорици.
Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење : протојереја - ставрофора Драгана Митровића, као и протојерејâ : Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића.
Пастирском надахнутим и поучном бесједом свима сабранима у овоме Светоме храму обратио се управо началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Он се у свом пастирском слову осврнуо на суштину прочитане јеванђељске приче која нам је ове недјеље говорила о љубави, праштању и молитви за ближње своје, а у које спадају једнако и пријатељи и непријатељи :
“Чули смо шта је оно што је карактеристика наше вјере Хришћанске - Православне над свим другим вјерама и религијама овога свијета којих има много.
У многим свјетским религијама имамо то да треба вољети људе и да треба помагати људима.
Али оно што нашу Богом откривену вјеру од свих њих разликује између осталога је и то да нам Господ наш заповједа да нам треба љубити и непријатеље.
Заиста се по овоме види да је наша вјера - вјера Бога љубави.
А то значи да Бог љубави не може заповједити другачије него овако : да волимо чак и непријатеље.
Ово дакле Јеванђеље нам говори о томе какви треба да будемо - какав треба да буде хришћанин.
Говори нам да хришћанин треба да живи у љубави и да љубав дарује чак и онима који нас мрзе и који нас вријеђају и онима који су наши непријатељи.
Ово изгледа тешко.
Ово изгледа као неки максимализам који није лако достигнути, али, да је то могуће свједочи нам прије свга Онај који нас је створио, који нас је саздао.
Онај на кога личимо и Онај који најбоље зна наше могућности и наше размјере - а то је Господ наш.
Да је могуће показао нам је управо Он, прије свега и изнад свега Онај који нас је створио и који нам је дао живот, који нам је дао све што имамо и све ово што је добро и све ово гдје живимо.
Али и Онај који нам је показао још више од тога, Онај који је дошао међу нас и узео нашу природу и постао човјек и који је својим такође дјелима и животом у свијету и међу људима то показао - како треба вољети људе и како треба чак вољети и непријатеље.
Поред нашег Господа то су нам показали и многи свети у историји наше Цркве и многи из нашег народа који су у Сабору Светих.
Али питамо се онда : “Шта то значи вољети непријатеље ? Питамо се : “Како се у ствари треба односити према њима ? Да ли ако неко жели да нам нанесе зло, ако рецимо неко жели да нас убије - да ли треба да трчимо у сусрет њему и кажемо : ево изволи, ти си одличан, ти си красан, ти си диван? - сигурно да није тако.
Тако није ни Господ говорио, тако нису чак ни свети говорили, ево читали смо сада из посланице Светог апостола Павла како се Павле склонио, како су га спустили корпом низа зид да побјегне од оних што су хтјели да га убију.
Има много примјера таквих у Светом Јеванђељу.
И сами Господ се склањао од оних који су хтјели да Га убију, све до онога момента док није дошао час Његов.
Дакле, како да схватимо то како треба вољети непријатеље ?
Шта значи то вољети своје непријатеље ?
Прије свега, то значи свједочење љубави, свједочење вјере међу људима.
То значи свједочење борбе са злом, јер да се зло не шири - то је наш задатак - да увијек и у сваком тренутку не учествујемо у злу и не помажемо да се зло шири.
Како је Господ говорио за оне који су Га разапели ?
Молио се Оцу Небеском : “Опрости им Оче, јер не знају шта чине!”
А како је рецимо Свети архиђакон Стефан за оне који су га каменовали говорио ?
Такође се молио Богу : “Боже не узми им ово за гријех.”
И тако су говорили многи светитељи.
Дакле, један од начина да чинимо добро онима који нам чине зло - јесте да се молимо за њих.
Теба да се молимо као за оне који су болесни духовно.
За оне кони нису здрави.
А може ли онда човјек болесника мрзјети ?
Не може.
Зато што је болест таква да у сваком моменту можемо и ми од ње да оболимо.
Како онда да мрзимо онога који је болестан ?
А онај који чини зло, који је у злу, он је заиста болестан.
Јер је зло једно од највећих болести која може да пороби једнога човјека.
Дакле, један од начина да заволимо оне које нам чине зло и који нас мрзе јесте да се за њих молимо.
Можда то и није толико тешко.
А молитва увијек показује вјеру, молитва показује и разгоријева нашу љубав и према Богу и према ближњима.
То је оно што нам поручује Свето Јеванђеље.
А због чега треба да волимо непријатеље ?
Па опет нам је данас то у Јеванђељу и речено.
Треба да их волимо да би смо се назвали синови Вишњега, да би дакле били дјеца Божија.
Треба да их волимо ако хоћемо да будемо ученици Онога који је дао свој живот за живот свијета, Онога који несебично даје, Онога који не гледа ко је ко.
Јер кад би Господ гледао ко смо и какви смо не би нас све подједнако сунце гријало.
Нити би имали сви довољно са оне стране које нас Господ дарује.
Не би сви једнако дисали ваздух, не би сви имали једнако воду да пијемо, не би имали када би било по нашим дјелима.
Јер ево колико нас је овдје и колико нас има у свијету - нико од нас није исти.
Нико није једнако ни добар ни лош.
Али Онај који нас је створио и Онај који нам је дао и који нам даје - Он не гледа онако како ми често гледамо, па нас кроз ово Јеванђеље управо опомиње како би требали да гледамо на друге - а то је онако како их Он гледа.
Зато што је Он наш примјер и зато што најбоље Он зна колико и како можемо.
Зато што нас зна и зато што нас је створио.
Да Бог да колико је то у нашој моћи - да испуњавамо ову ријеч Јеванђеља и да се њоме преиспитујемо - јесмо ли почели да будемо хришћани ?
Кроз ову заповјест Божију се најбоље види колико смо хришћани и колико смо ученици Христови.
Да Бог да, да то будемо - Амин.” - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Светим Тајнама Тијела и Крви Христове, приступио је велики број вјерног народа.
Борис Мусић
Фото : Борис Мусић
