У недјељу, 24. септембра 2017. године, 16 седмице по Педесетници, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија.
Службом Божијом предстојао је протојереј Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереји : Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић.
Торжественом прослављању овог недјељног дана као и благољепију богослужења, свакако је допринијело и учешће мјешовите пијевнице при Саборном храму.
Свима сабранима, свом вјерном народу у овоме Светоме Храму, обратио се поучним и надахнутим пастирским словом началствујући протојереј Далибор Милаковић.
Он је том приликом тумачио прочитану јеванђелску причу, указујућу притом на суштину живота испуњеног благодарношћу и вјером према Богу, али и испуњеног радом прије свега на дарованим талантима које смо сви без разлике добили од Господа Бога :
“У данашњем Јеванђељу браћо и сестре и драга децо, чули смо да је Господ казивао причу о томе како је господар позвао три своје слуге.
И свакоме од то троје тај господар је даривао по њиховој моћи и по њиховој заслузи и по ономе што им је по љубави дао.
Првом слуги је даривао пет таланата, другоме слуги је даривао два, а трећем је даривао само један.
Дакле, свако од нас је створен по лику и подобију Божијем и сви смо добили слободу пред Богом, пре свега од Његове бескрајне љубави - добили смо призвање да постанемо једнаки као Он.
У тој слободи коју нам је Бог даривао, ту се садржи сва тајна смисла и промисла Божијег овдје на земљи.
Тако и ова прича објашњава ту тајну - тајну љубави Божије, о томе како нам Бог дарује.
Дарује нам тако да даје свакоме према његовој моћи.
Јер нико од нас, какве нас је Бог створио не добија исте таланте - дарове, а опет, сви смо призвани у једну заједницу, опет смо сви заједно данас колико нас овде има и свако по својој заслузи и свако према својој моћи, од најмањих до највећих, свако од нас овде има те таленте којим нас је Бог даривао.
И Господ како нам дарује, тако нас и призива.
Онај први слуга који је добио пет талената, који је био и највреднији, Бог му је даривао највише.
Он их није закопао, него их је умножавао, вредно је радио.
Тако је исто и други слуга.
Али онај трећи слуга, који је добио најмање, мислећи да је у односу на ово двоје слугу закинут, мислећи да је потчињен њима, те да га је Бог запоставио и да је Господ њему мању љубав даривао - он је тај свој таленат закопао.
Био је лијен, није веровао у љубав Божију, није се љубав Божија дотакла њега.
Нико не зна како Бог дарује човека.
Да ли тај један таланат који је даривао овоме слуги у ствари био већи у односу на ових умножених десет првога слуге.
То су Божије тајне.
Али сваки од нас је призван од Бога да се потруди колико год може да оно што му је Бог даривао да то и умножи.
Оно колико нам је Бог даровао, толико Њему да вратимо.
И у томе је велики смисао живота.
И зато кад их је Господ позвао да саберу рачуне, да се види ко је шта урадио, показало се да је овај што има пет умножио још пет, па је задобио десет.
Онај други исто је тако умножио и удвостручио.
А овај трећи је био кажњен тако што је био бачен у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба.
Дакле, шта то значи ?
То значи да уколико не чујемо реч Божију која нам се дарује овде на земљи, завршићемо у тој најкрајњој тами - у тами безнађа.
Ево, колико само људи овога света не препознаје Бога свога и свога Творца.
А уколико не спознамо Бога, уколико не спознајемо љубав Његову која нам се дарује, онда је смисао нашег живота узалудан.
И зато је Господ рекао : “узмите му тај један таланат који је закопао и дарујте овоме који има највише.”
Дакле ономе који има највише, односно, ономе који се највише труди, њему ће Бог још више дати, још више ће га помоћи.
Не мора та бројка од десет да значи да је он бољи од ових који имају мање, него, то значи да свако од нас по својој моћи и колико се трудимо, колико умножавамо и колико нам је Бог дао - ако радимо како треба и радимо на томе - онда ће нам Бог дати још већма од онога првобитно дарованог.
Зато је и смисао живота и домостроја спасења такав, да сваким даном и сваким сатом и сваком секундом овога времена треба да смо у мислима према Богу.
А Бог нам толико дарује преизобилну љубав своју велику да ми непрестано можемо да узрастамо у висину Његову - у пуноћу мјере раста Христовог.
Колико год да се човек труди, никада не може достићи самога Бога, али нас зато Бог призива да достигнемо Његову висину, не даје нам за право да паднемо у очајање као што данас многи падају у очајање и депресију, почну тако и на тај начин да сумњају у милост Божију - у љубав Његову.
Пак, у нашим срцима треба да влада радост према Њему и према свему што нам је даровао.” - нагласио је и закључио тиме своје пастирско обраћање началствујући свештеник Далибор Милаковић.
Светој Тајни Причешћа се вјерни народ присајединио у великом броју.
Борис Мусић
Фото : Борис Мусић
