Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких.
У дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се оваплоти од Пречисте Дјеве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе.
Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се завјетоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.
Њен отац омрзну је због вјере њене и не сматраше је ћерком.
Намјесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најприје да му буде жена.
А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принијети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”.
Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.
У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најприје ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену.
Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста свјетлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бијела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспје дан твога весеља”.
И Марина би исцјељена силом Божијом од свих рана и болова.
Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем тијелу.
Најзад је осуди на посјечење мачем.
Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима.
Посјечена бјеше у вријеме цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи.
Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори.
У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним дијелом њених чудотворних моштију.
Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су свједоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира.
