Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи.
Представио се Господу 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу.
Хирург, доктор медицине.
До 1917.г. љекар у болницама средње Русије, касније - главни љекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета.
Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа.
Много пута је затваран и одвођен у прогонство.
Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповједи.
Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије", која је доживјела три издања (1934, '45, '56.г).
Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску.
Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату", (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије", и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја" (1946.г.).
Свети Лука Војно-Јасеницки се упокојио у чину архиепископа Кримског и Симферопољског.
Од дјетињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску умјетничку школу, припремао се за упис у Петроградску умјетничку академију. Маштао је да постане умјетник.
Но, за вријеме пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ?
И тада, прочитавши у Новом Завјету: „Жетве је много а дјелатника мало" (Мт. 9,37), осјетио је да те речи Господ говори непосредно њему.
Тога се удостојавају ретки изабраници Божији.
Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном" (Мт. 19,21), осјетио, да Господ управо њему то заповеда.
Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.
Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало дјелатника?!" Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав дјелатник на њиви Господњој.
Касније, после много љета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.
Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади љекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намјерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане љекар у државној служби, умјесто да се бави науком.
„Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумију, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цијели свој живот будем сеоски љекар, да помажем сиромашним људима", - сјећа се архиепископ.
Да цијели живот буде сеоски љекар, светитељу није било суђено, али да цијелога живота служи људима, јесте.
Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије", која је спасила животе мноштву рањеника у вријеме Другог свјетског рата. „И тада, на моје изненађење, - пише он, - у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа".
„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној", - написаће касније свети Лука, већ на заласку својих љета.
Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човјека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а послије 1917.г. пошао је путем мучеништва и исповједништва. Најпре је прошао затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дјеце.
Двије ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује дјеци" (Пс. 112,9).
Те ријечи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унијеле у његову душу наду и утјеху.
Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој дјеци мајком за цијели живот.
Управо их је она одњеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то вријеме значило постати вјечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју дјецу.
На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и љекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповједништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска ријека је поломила све препреке и огромна процесија је три и по сата пролазила кроз цијели град и пјевала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас". И нико их није могао натјерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа", - говорили су. Затим су почеле стизати вијести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцјељења.
Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.
